Srbi u Grčku uglavnom odlaze zbog mora, sunca i lepe prirode, ali se po rečima istoričara i kustosa Srpske kuće na Krfu, Ljubomira Saramandića, neretko na tom turističkom putovanju pretvaraju u hodočasnike.

Turističke agencije mahom nude obilazak Zejtilnika, srpsko-francuskog vojničkog groblja u Solunu ili ostrva Vido, odnosno „Plave grobnice“ nadomak Krfa. Međutim, niko ne pravi organizovane ture na Kajmakčalan, vrh planine Nidže (grčki naziv: Voras) na granici Grčke i Bivše jugoslovenske republike Makedonije. U ovo ne računamo sporadično organizovana planinarenja ili retke nekomercijalne ture potomaka poginulih na Solunskom frontu.

Razlog za to što su turisti prepušteni sami sebi ako žele da vide gde se odigrala jedna od najkrvavijih i najveličanstvenijih bitaka u Prvom svetskom ratu leži u veoma jednostavnom odgovoru – na Kajmakčalan i car mora pešice.

Do kapele Svetog Ilije na najvišoj koti Vorasa (2.524 metara), gde je stajala urna sa srcem Arčibalda Rajsa, mora se pešačiti. Kakvo god terensko vozilo da imate, teško ćete moći da priđete na više od dva kilometra. Turistima se savetuje da ne rizikuju da oštete svoje automobile, te da se parkiraju na parkingu grčkog Ski centra „Kajmakačalan“, a odatle korak po korak... 

Ski centar je leti zatvoren, ali uvek se u njemu nalazi letnji čuvar. On će vas posavetovati da li uopšte da se tog dana penjete na vrh planine, pošto je klima na vrhu Vorasa surova i brzo se uz jak vetar može stvoriti i oluja. Na vrhu Vorasa neophodne su vam jakne u bilo koje doba godine, a zbog jakih vetrova poželjne su i kape koje prekrivaju uši. 

Ako nije u pitanju organizovana poseta, obavezno se javite čuvaru pošto će on tada imati u vidu koliko je ljudi otišlo ka vrhu i moći će da alarmira gorsku službu spasavanja ukoliko se u roku od četiri do šest sati ne vratite natrag. U svakom slučaju, na ovu avanturu morate krenuti rano ujutro, uz prethodno pripremljene sendviče, vodu, toplu odeću i planinsku obuću (duboke cipele ili patike). Po sunčanom danu, kapela Svetog Ilije jasno se vidi na vrhu, ali veća je mogućnost da je zbog niskih oblaka i magle koju onu stvaraju nećete ni videti sve dok joj se ne približite na nekoliko stotina metara.

Političari izbegavaju jer neće da pešače

Zbog svega nabrojanog srpski političari su Kajmakačalan decenijama unazad obilazili u širokom luku. Uvek je lepše kada te otmena jahta odveze do „Plave grobnice“ ili limuzina do Zejtilnika, a na vrhu Vorasa ipak moraš da ukaljaš ili u najboljem slučaju samo uprašnjaviš cipele. Na to treba dodati i da sama poseta kapeli na vrhu ne može da traje cermonijalnih pola sata, već to zbog prirode terena mora biti minimalno višesatna, uglavnom celodnevna avantura.

Prvi, a nadajmo se ne ni poslednji, srpski političar koji je obišao stratište na Kajmakčalanu, bio je 2016. godine Tomislav Nikolić, tadašnji predsednik Srbije. Ni on, naravno, nije otišao tamo tek tako, već je helikopterom dopremljen do najbliže moguće tačke. Poseta Nikolića imala je višestruki značaj za ovo bitno istorijsko mesto, ne zbog toga što ga je konačno obišao neki srpski političar, već zbog onoga što je prethodilo tom činu. Kapela Svetog Ilije i spomen kosturnica potpuno su renovirane, čime je sprečeno njihovo urušavanje koje je bilo u punom jeku.

Obnovljen je i zvonik Mihajla Pupna, koji je čuveni srpski naučnik donirao tridesetih godina prošlog veka, a sa kojeg su u poslednjih 20 godina lopovi pokrali bronzu i gvožđe. Zanimljivo je da ni tada na Kajmakčalan nije stiglo originalno zvono koje je platio čuveni naučnik koji je živeo u SAD. Kada je dopremano iz Beograda ka Grčkoj, zvono je zaustavljeno u selu Brod na Kosovu i Metohiji. 

Lokalni stanovnici nisu dozvolili da prođe dalje pod obrazloženjem da im je kralj Aleksandar odavno obećao zvonik za njihovu crkvu, te da je bitnije da ono ostane u selu nego da zvoni mrtvima na Kajmakčalanu. Kralj Aleksandar odobrio je da zvonik ostane u selu Brod, a onda je iz državne kase platio da se izradi identično novo zvono koje je posle stiglo do kapele Svetog Ilije.

Najveća pobeda srpske vojske

Do Kajmakčalana se može doći i iz Bivše jugoslovenske republike Makedonije, pošto je planina Nidže (Voras) od grada Bitolja udaljena samo 40 kilometara. Međutim, kako nema dobrog asfaltiranog puta kao sa grčke strane, jer se veći deo ide makadamom, preporuka je da se kolima ipak dolazi iz pravca Soluna.

Putujući planinskim vrletima ka vrhu Vorasa proći ćete pored mnogih neobeleženih srpskih vojničkih groblja, zaraslih u korov i lišaj... Kada parkirate auto i krenete pešice ka poslednjim kilometrima, na obroncima surove planine videćete rasute čaure, gelere i još kojekakve arheološke artefakte iz Prvog svetskog rata. Iako je Grčka pojas oko Kajmakčalana proglasila muzejom na otvorenom, on nikada nije propisno obeležen, niti se sprovodi zabrana odnošenja artefakata sa arheološkog lokaliteta, pa turisiti i dalje imaju mogućnost da kući odnesu neku od uspomena koje su preživele zub vremena.

O borbi za Kajmakčalan u Srbiji se danas malo zna, a još manje uči... Cerska i Kolubarska bitka su neopravdano mnogo poznatije, iako su u odnosu na proboj Solunskog fronta u suštini manje bitne. 

Na Ceru i Kolubari su 1914. godine neuporedivo jače Austrougarske snage naterane na povlačenje, ali je uprkos pobedi na tim položajima srpska vojska kasnije bila naterana na mučno povlačenje ka Jadranskom i Jonskom moru preko Albanije. Za razliku od ovih borbi, bitka za Kajmakačalan donela je preokret u Prvom svetskom ratu, pošto je u pitanju prva velika pobeda Saveznika posle dve godine. Probijanje Solunskog fronta dalo je vetar u leđa Britancima i Francuzima na Zapadnom frontu. Mnogi istoričari tvrde da su vojnici u bitkama kod Verdena hrabreni pričama o herojskoj borbi Srba na Kajmakčalanu.

"Srbi idu kao oluja, niko ne može da ih prati"

Osvajanjem vrha Vorasa probijen je Solunski front, odnosno bugarskim i astrougarskim trupama onemogućeno je da svakodnevno sa Kajmakačalana i nižih kota topovima bombarduju najveći grčki grad makedonske regije. Bitka za Kajmakčalan počela je u podnožju Vorasa 12. septembra 1916. godine, a srpska zastava zavijorila se na vrhu 30. septembra. Zbog veoma strmog i stenovitog terena delovalo je praktično nemoguće popeti se na vrh sa koga je neprijatelj podnožje konstantno zasipao udarima iz topova i artiljerije. 

Ne postoje tačni podaci koliko je srpskih vojnika poginulo tih dana, a do danas nažalost nisu ni upisana sva njihova imena, niti su obeleženi svi grobovi. Procene kažu da je na obroncima Vorasa sahranjeno oko 40.000 srpskih i 60.000 neprijateljskih bugarskih vojnika.

Srbi su u osvajanje Kajmakčalana krenuli bez dozvole Saveznika, koji su im se u proboju Solunskog fronta priključili tek kada su zauzeti najteži položaji. Osvajanje Kajmakčalana je za srpske vojnike imalo posebnu težinu, pošto su sa te tačke prvi put posle dve godine ponovo stupili na svoju zemlju (Voras je tada bio granica Grčke i Srbije). 

O tome koliko su srpski vojnici silovito ušli u bitku za Kajmakčalan možda najbolje svedoči depeša koju je Savezničkoj komandi poslao francuski general Franš Depere, u kojoj je napisao: „Srbi idu kao oluja, niko ne može da ih prati“. On je tada objasnio da francuske trupe imaju obavezu krenu za Srbima i otvore front kod Dobrog polja uprkos prvobitnom naređenju da se odloži proboj Solunskog fronta.

Prve pedlje srpske zemlje oslobodili zajedno sa Albancima

Jedini način da se preko strmine napadne neprijatelj na najvišim kotama „Siva stena“ i „Kajmakčalan“ bio je da se sastavi odred koji će krenuti u samoubilačku misiju. Zahteve načelnika štaba Vrhovne komande Petra Bojovića i ostalih srpskih vojskovođa da se krene u napad, uprkos naredbi Saveznika da se čeka pojačanje u vidu dodatnih britanskih trupa, regenet Aleksandar je uporno odbijao. Kako se bližio kraj leta, strahovalo se da će se propustiti prilika da se ne napadne pre zime. Znalo se da će ofanziva sigurno biti odložena do proleća ako Voras krenu da udaraju jake jesenje kiše i mraz. 

Budući kralj je sa vrhom vojske napravio kompromis da se u napad krene samo ukoliko se za prvi atak pronađu dobrovoljci. Istoričari tvrde da je regent Aleksandar smatrao da je srpska vojska već previše izginula u albanskoj golgoti, pre nego što je spas pronašla na Krfu, te da je želeo da što je više moguće u napad, uslovno rečeno, gurne francuske i britanske trupe.

U misiju iz koje se znalo da nema povratka u 5 časova ujutro 12. septembra 1916. godine krenuli su dobrovoljački odredi Vojina Popovića, poznatog kao Vojvoda Vuk, kao i dobrovoljački puk albanskog vojskovođe i političara Esad-paše Topanija. Zbog političkih potreba koje su aktuelne još od druge polovine 20. veka i danas se u školskim udžbenicima istorije vešto krije da su prve pedlje srpske zemlje u Prvom svetskom ratu zajednički oslobodili srpski i albanski vojnici koji su hrabro i potpuno svesno dali živote u samoubilačkoj misiji.

Oko 600 vojnika Vojvode Vuka i Esad-paše Topanija rasporedilo se u nekoliko grupa i ka vrhu planine krenulo goloruko, gurajući svojim rukama radnička kolica sa jednim točkom. Kolica su bila natoverana krupnim kamenjem, vezanim u mrežu, koje je tako pravilo štit od metaka i bombi koje su ka srpskoj vojsci bacane s vrha Kajmakčalana. Dok su gurali kolica izigravajući živi štit, iza njih se kretala srpska pešadija, koja je mahom bombama zasipala položaje bugarske vojske.

Drinska divizija spustila planinu za skoro 30 metara

Teren je osvajan sporo i teško, metar po metar... Prvi vojnici su lako ginuli, a neretko su i oni iz drugog reda stradali kada bomba, koja pogodi onog što gura kolica, raspe kamenje ka dnu litice i pokosi sve ispod njega. Za to vreme je iz podnožja Vorasa vrh planine konstantno iz topova gađala Drinska divizija.

Grci tvrde da je najviša tačka, odnosno Kajmakčalan, pre Prvog svetskog rata bila na 2.552 metra, ali da su upravo đulad Drinske divizije vrh stesala na današnjih 2.524 metra.

Odlučujuće borbe za sam vrh vodile su se od 26. do 30. septembra 1916. godine. Svedočanstva preživelih vojnika kažu da su Bugari bili u šoku kada su shvatili da ih napadaju srpski vojnici, za koje su verovali da su još ranije skončali u albanskoj golgoti ka Krfu. Preživeli bugarski vojnik je ove dane kasnije opisao tako da su neki od njegovih saboraca umirali od infarkta, usled šoka da ih napada srpska, a ne kako su prvobitno verovali francuska vojska. Osvajanje Kajmakčalana nije preživeo vojvoda Vuk, čije je telo najpre bilo sahranjeno na Zejtilniku, a potom je 1923. preneto u Aleju zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. 

Esad-paša Topani imao je više sreće i na Kajmakčalanu je samo teško ranjen. Međutim, njega su 1920. godine u atentatu ubili albanski ekstremisti koji su mu zamerali upravo to što se borio zajedno sa srpskom vojskom. Mnogi istoričari smatraju da se od ovog ubistva nikada nisu oporavili albansko-srpski odnosi, koji su tada trajno narušeni.

Nismo sačuvali srce profesora Rajsa

Herojstvo srpskih vojnika na Kajmakčalanu naročito je oduševilo jednog od najvećih prijatelja našeg naroda, Arčibalda Rajsa. Švajcarski forenzičar koji je sa srpskom vojskom preživeo i albansku golgotu tražio je da mu telo bude sahranjeno u Beogradu, ali da mu se srce odnese na Kajmakačalan, gde će počivati sa najhrabrijim srpskim vojnicima. Nezadovoljni politikom novostvorene države, mnogi Srbi su tada govorili da je „sve što vredi izginulo na Kajmakčalanu ili na Krfu posle albanske golgote“.

Rajsovo srce je posle njegove smrti 1929. godine odneto u kapelu Svetog Ilije na Kajmakčalanu koja je upravo za tu namenu i izgrađena. Međutim, Srbi su i u ovome omanuli i nisu sačuvali srce profesora Rajsa koje su u Drugom svetskom ratu ukrali nacistički okupatori. Pretpostavlja se da su srce na nepoznatu lokaciju odneli ili odmah uništili bugarski vojnici kao vid odmazde za poraz na Kajmakčalanu u Prvom svetskom ratu. 

Danas tako u kapeli Svetog Ilije počiva samo prazna urna u kojoj je nekada bilo pohranjeno srce čoveka koji je kroz „Čujte Srbi“ verovatno bolje opisao mentalitet našeg naroda nego bilo ko drugi. Odmar pored kapele je spomen kosturnica u kojoj su kosti nepoznatih srpskih vojnika.

Nadomak Kajmakčalana proći ćete i pored ostataka srpske vojničke bolnice u kojoj su zbrinjavani ranjenici sa ovog fronta. U njoj su utočište našli i mnogi bugarski vojnici, pošto je tadašnji ratniči kodeks nalagao da se uvek pomogne i ranjenom neprijatelju. Kamena vojna osmatračnica s Kajmakčalana preneta je u Beograd, a mnogi stanovnici glavnog grada mahom ne znaju da se nalazi u Pionirskom parku, tačno preko puta Skupštine Srbije.

Ponesite hranu, vodu, toplu obuću, sveće...

Odlazak na Kajmakčalan nije jednostavan i zahteva pažljivo planiranje. Za ovu avanturu otvorene su vam dve mogućnosti: ili da sapavate u Solunu pa baš rano ujutro krenete ka planini, do čijeg vrha će vam kolima trebati nekoliko sati, plus još najamnje četiri sata da otpešačite do crkve i nazad; ili da spavate u Lutrakiju ili nekom turističkom mestu na samoj planini, odakle će vam put kolima do vrha biti mnogo kraći. Za put pitajte lokalce, a od putokaza pratite „Kaimaktsalan Ski Center“ i nećete promašiti. Pripremite se na uzan put i serpentine.

Budite spremni i na to da vam vremenske prilike možda neće ići na ruku i da nećete moći da dođete do samog vrha, odnosno da odete dalje od ski centra. Nemojte to doživeti kao neuspeh. Odlazak na vrh Vorasa dovoljna je avantura i bez dolaska do Kajmakčalana. Sa vrha se po lepom danu vide i Skadar i Prespan, kao i Solun i Halkidiki. Pročešljajte livade i stenje u okolini, pronaći ćete sigurno neki artefakt za uspomenu.

Ponesite sa sobom sveće i šibice pošto vas tamo neće sačekati prodavac crkvenih suvenira. Tačnije, na vrhu vas neće sačekati niko, pa ćete zato imati obavezu više da pokupite otpatke, ako su ih ostavili oni koju su tu bili pre vas (što je čest slučaj). Ne zaboravite da ponesete vodu, hranu i toplu odeću i obuću.

Nema potrebe da na oltaru ili ikonama u kapeli ostavljate novac, neće ga niko pokupiti, osim možda onih koji će doći posle vas. Kada završite obilazak, ne ostavljate otvorena vrata kapele i kosturnice, ostavite predake da nastave da počivaju u miru i tišini.


Autor teksta i fotografije: Vlada Živanović, novinar

Napiši komentar
1999 Гаврило Галић   14/09/2018
Фантастичан текс и поучан и потресан у исто време! Хвала на овако дирљивом и врло корисном чланку.
2061 Драган Беара   11/11/2018
Хвала вам.
2062 Blagoje Nikolić   11/11/2018
Баш, баш леп текст, и сасвим довољан. Видео сам да су планинари са децом организовано били на Кајмакчалану па ме интересује: да ли има или ће бити организована посета, када и како се пријавити и коме. Хвала.
2063 Slobodanka Hrvaćanin   11/11/2018
Odlično, moj otac je ranjen na Kajmakčalanu i sve mi je ovo pričao kao i vi. Pozdrav


Najčitaniji tekstovi na našem sajtu