1. Lomljenje ćupova na Krfu

Običaj da se lome ćupovi dešava se na jutro Velike subote na Krfu i Kefaloniji, u momentu kada sveštenik prvi put izgovori „Hristos vaskrse“. Domaće stanovništvo odmah pošto čuje sveštenika počinje da baca vrlo snažno ćupove sa svojih prozora, koji potom udarajući o tlo stvaraju buku. Cilj je da udarac bude što bučniji. 

Ljudi lome grnčariju ili nešto drugo što im se nađe pod rukom kako bi bukom oterali smrt. Ovom običajnom praksom simbolično postaju učesnici Hristovog vaskrsenja i istovremeno pobeđuju smrt.



2. „Rat raketama“ na Hiosu

Vaskrs na ostrvu Hios za stanovništvo znači „rat raketama“, običaj koji je započeo u vreme turske vladavine. „Rat“ koji je započeo između eparhije Svetog Marka i eparhije Bogorodice Eritianske. Dve crkve sagrađene su jedna naspram druge na udaljenosti od 500 metara. 

Kako stariji kažu, običaj je započeo dečijom igrom iz dve eparhije koja su se gađala praćkama. Potom su se pridružili i stariji sa tom razlikom da su praćke zamenjene nekim oružjem iz tog doba, a nešto kasnije malim topovima koje su doneli moreplovci sa ražalovanih brodova. Na vaskršnje veče bi započela „kanonada“, gađali bi se međusobno iz dvorišta dveju crkava, dok je između ostalog cilj bio da jakim praskom razbiju stakla na crkvama, koristeći u ovom slučaju samo barut. 

Ova neobična praksa nastavila je da postoji dugi niz godina, da bi na kraju ovaj „rat“ poprimio nekontrolisane razmere negde oko 1889. godine. Naime učesnici bi razbijali šljunak u dvorištu crkava kako bi njime napunili male topove. U početku su se gađali sa krovova crkava, ali posle nekoliko incidenata koje su napravili, ovo „bojno polje“ prenelo se na okolne njive, gde se i do danas odigrava ispaljivanje pirotehničkih raketa u čast praznika. 

Cilj jedne eparhije bio je da se pogodi kupola crkve i lav Svetog Marka (obeležje Svetog Marka iznad crkvene kapije), dok je cilj druge eparhije bio sat Bogorodice Eritianske.



3. Ples „Gaitanaki“

Ovaj neobičan ples doneli su pontijski Grci i Grci iz Male Azije. 13 osoba je potrebno da se ples odigra. Jedan drži u sredini veliki stub od koga se nastavlja 12 dugih traka, od kojih je svaka drugačije boje. Učesnici drže po jednu traku i igraju deleći se na 6 parova pevajući pritom tradicionalnu pesmu. 

Okrećući se oko glavnog stuba, svaki igrač se naizmenično menja sa svojim parom formirajući trakama različite oblike živopisnih boja. Smatra se da ovaj ples simbolizuje životni ciklus, životne promene, iz sreće u tugu, iz zime u proleće, iz života u smrt i obratno.



4. „Hranjenje“ česme u Epiru

Ovaj običaj srećemo u mnogim mestima epirske Grčke. Na božićno jutro ili uoči Nove Godine mlade devojke pošto su ispraznile sve posude iz kuće koje su bile napunjene vodom, odlaze da zahvate vodu sa najbliže česme u njihovom mestu. Do nje odlaze u strogoj tišini, pa se zato ova voda zove „tiha voda“. 

Devojke sa sobom nose jestive namirnice poput žita, putera, sira, meda... Pošto stignu do česme pokušavaju da je umilostive govoreći joj: „Kako teče voda, česmice moja, tako neka teče moj život“. Verovanje je da će devojka koja prva stigne do česme imati veliku sreću te godine (najverovatnije će se udati).



5. Gospođa Sarakosti - Peloponez

Ovaj običaj vodi poreklo iz oblasti Arkadija, sa Peloponeza. Tamošnje bake malo pre početka Velikog posta na testu oslikavaju jednu ženu koja ima spuštene kapke, usta zatvorena a ruke na boku, i ima 7 nogu koja simbolizuju 7 nedelja posta. Svake subote sve do stradalne sedmice (poslednje nedelje posta) unuci seku jednu po jednu nogu „gospođi Sarakosti“, sve dok ne ostane jedna poslednja noga. 

Tada baka zavija tu jednu nogu u lopticu i stavlja u pashalni hleb. Na vaskršnjoj trpezi otac porodice seče hleb na komade deleći ih prisutnima. Verovanje je da će onaj ko u svom parčetu pronađe nogicu „gospođe Sarakosti“ imati najviše sreće.



Autor: Vesna Dimitrijević

Napiši komentar

Najčitaniji tekstovi na našem sajtu