Za sve mlađe i malo starije generacije koji ne znaju kakva je Grčka bila pre skoro 50 godina, evo jedne lepe priče o sećanjima na nju kakva je bila nekada :) Autor ove lepe i tople priče je Daniela. 


1974. godine sa roditeljima smo prvi put otišli na letovanje kolima u Solun, tačnije u mesto pored - Agia Triadu, u jedan jedini hotel koji je tada postojao i čini mi se da postoji i sad. Za doručak se pilo obavezno grčko čokoladno mleko u plastičnoj flašici, sa slamčicom, skoro pa isto današnjem grčkom čoko mleku.

Nama deci je to čokoladno mleko bilo nešto savršeno, nešto drugačije, nešto mnogo lepo i nešto što postoji samo u Grčkoj (eto dokaza da hteo - ne hteo, ova zemlja ima višedecenijski staž u "kupovini turista" hranom - i kod dece, a i kod odraslih).

U saobraćaju u Solunu je tih godina bilo neverovatno malo vozila, tek poneka kola su promicala ulicama, poneki autobus, kao i taksi, a naš automobil nikada nismo zaključavali gde god bi bili parkirani. Naravno, da li treba uopšte reći da nikada ništa nije nestalo? Na more u Grčku nosili su se dinari i u svim grčkim prodavnicama smo plaćali upravo našim dinarima. Svuda su ih primali, u svakoj prodavnici, restoranu, hotelu, poslastičarnici, bez izuzetka.

Kao deci najveća radost nam je bio odlazak u poslastičarnicu i čuveni i još tada odlični čokoladni grčki kolači. Posetili smo tada i restoran na OTE tornju i vrteli se u njemu u krug, kao i Srpsko Vojničko Groblje i odali poštu precima među kojima smo našli i naše.

Sledećeg leta smo sve to ponovili samo smo tog puta bili smešteni u starom hotelu Rotonda - preko puta železničke stanice, a preko dana odlazili na kupanje u Agia Triadu. Trećeg leta otac i majka su odlučili da odemo malo dalje i destinacija je ovog puta bila Volos koji mi je jako malo ostao urezan u pamćenju.


Postoje u mom ormanu u jednoj kesi i dalje filmovi bez tona čijom nas je kamerom tata tih godina snimao i koji čekaju neko bolje vreme da se profesionalno prebace sa starih kotura na nešto malo modernije. A nadam se da ću među albumima naći takođe i slike iz tog perioda, jer ih je bilo zaista mnogo.

Nakon toga bilo je jedno ili dva letovanja u Crnoj Gori, Sloveniji, Hrvatskoj, ali smo se uvek vraćali ponovo Grčkoj.
 

Moj otac je celog svog života obožavao Grčku i Grke i nastavio je da dolazi i letuje u njoj sve dok je mogao sam da vozi, do otprilike svoje 70. godine života. I svake godine je isto ponavljavao "Eto... mi smo uveli televiziju čak 8 godina pre njih, a vidi gde su sada oni, a gde mi!"

70-ih godina u Grčku nas je vozio Ford Escort, 80-ih Golf 1, a devedesetih tatu nije sprečio ni izmučeni stari Jugo 55 da ode u svoju voljenu zemlju.


Tata je voleo i Atinu i nekoliko puta nas vodio i u taj deo Grčke, ali kada je more u pitanju obožavao je tih davnih godina Paraliju i Asprovaltu, jer tada za bolje nije znao, a raznorazne Lefkade, Rodose, Krit itd... gledali smo isključivo na kartama i samo zahvaljujući njima znali da uopšte negde tu postoje.

90-ih godina mi je govorio "Hajde da mi zoveš mog prijatelja Ahileasa (vlasnika hotelčića u Paraliji)... i kaži mu oni deda i baba od prošlog leta hoće ponovo da dođu kod tebe... pitaj da li ima sobu za nas". Naravno Ahileas je imao sobu za njih, sve je dogovoreno telefonom i imena su bila upisana. Bez ikakvog depozita tada, bez ikakve garancije. Tako se jednostavno i prosto bez interneta i mailova tada dogovaralo i letovalo.


Poslednji put tata je u Grčkoj letovao sa svima nama porodično i na moru je proslavio svoj poslednji 80. rođendan, uz nas decu, zetove, unučiće, prijatelje i okićen havajskom ogrlicom oko vrata. Proslavio ga je u Pefkohoriju koji nije baš voleo. Navikao na prostranost plaža Asprovalte i Paralije, nikako nije mogao da svari onako malu širinu plaže u ovom letovalištu.

Bile su to divne godine i godine letovanja u Grčkoj i usađena, a nenametnuta moja ljubav prema ovoj zemlji počela je od kada sam postala svesna sebe i od kad mi pamćenje doseže. Da li je tata "kriv" za tu moju privrženost Grčkoj ili sam jednostavno bila predodređena da je volim, na kraju krajeva nije ni vredno razmišljanja.


Daniela

Napiši komentar
52 Jelena Dragasevic   20/09/2016
Rasplaka me....
53 Dragana Radisavljevic Djordjevic   20/09/2016
I mene :)
54 Ana Snego   20/09/2016
Duboko postovanje prema roditeljima koji poklone secanje na prozivele trenutke svojoj deci...
55 Valia Gati   20/09/2016
h pio oraia hora sto kosmo ....elladitsa moy se latreyw
56 Tanja Stankovic   20/09/2016
Fenomenalno, svaka cast na divnom tekstu. I ja se secam cokoladnog mleka u plasticnoj bocici koja je na vrhu bila zatvorena folijom. Veliki pozdrav.
246 Igor Miljkovic   05/11/2016
Nisam imao tu srecu da ljubav prema Grckoj nasledim od roditelja, ali sam je zato ja usadio svom sinu. I on i ja i supruga obozavamo Grcku.
247 Darko Markovic   05/11/2016
Predivan tekst. Bas sam se pronasao i ja. Da, da, cuveno cokoladno mleko u plasticnoj izrezbarenoj bocici..., a tek garderoba koju smo kupovali, tada nije bilo takve kod nas. Algida sladoledi sa igrackicom ispod folije... reklame coca-cole, Copertona i druge, na ulazu u GR. Cuveni pick-up-ovi iz sedamdesetih i osamdesetih, Isuzu, Mazda, Toyota.... Ma kakve Lefkade i Parge... Paralija, Leptokarija, Platamon, Asprovalta... su bile tada nasa druga kuca.
251 Valia Gati   13/11/2016
h pio oraia hora sto kosmo... elladitsa moy se latreyw
552 Ivana Đorđević   12/02/2017
Potpuno razumem Vašeg oca! Grčka je puna topline,koju ne možemo naći u nekoj drugoj zemlji! Obožavam je
553 Slobodan Čitaković   12/02/2017
Još jedan glas od nekog koga je Danielina priča vratila u neka divna, srećna vremena , skraja 70-ih i početka 80-ih. U našem slučaju to bi bio mini konvoj iz Beograda sa bar tri vozila, u početku Solunska regija , a onda zatim Volos i njegova okolina , gde bi se na kraju tekućeg letovanja vršio booking za naredno , bez depozita , na reč. Slažem se da ukus tamošnjeg i tadašnjeg čokoladnog mleka , u ambalaži baš kako je opisana, do ovih godina je stvarno ostao neprevaziđen. Dodao bih samo da je najviše prijalo baš kad je hladno. Pored svega navedenog dodao bih još jedno, a to je obavezna kupovina ploča stranih izvođača koje tadašnja YU produkcija nije imala u svojo ponudi , u prodavnicama u Solunu , Larisi ,Volosu. Hvala autorki za divne flash-backove koje njen tekst donosi !
554 Vlada   13/02/2017
Secam se 1978 god Paralije i njenih 10-ak kuca koji su iznamljivali apartmane. Malo mesto, puno zivota. Secam se i kartinga nedaleko od danasnje crkve, tada nije bila, takodje se secam da u svakoj poslasticarnici je bio crveni sladoled kojeg nije bilo kod nas ni u snovima. Svega se secam a imao sam samo 10 god. A danas......danas je samo Grcka, i nista vise od Grcke. Jbg, vreme ucini svoje ni ja nemam vise 10 god.
1100 Asmodeja   14/07/2017
Malo je reći da obožavam Grčku i da sam emotivno vezana za nju.Mi smo porodično krenuli u Grčku 1976 prvi put Platamon a već sledeće godine Volosi tamo smo letovali sve do 1992.Kad smo krenuli po nekim drugim Grčkim mestima tipa Hanioti,Pefkohori,Polihrono,Potos,Parga.Mislila sam da je vrlo malo ljudi tada znalo za Volos ali evo sad kad čitam vidim da nisam u pravu.Toliko lepih sećanja,prva ljubav mi se u Grčkoj desila.A evo sad ne mogu se bi da priuštim da odem u Grčku i duša me boli.
1101 Tatjana Jovanović   15/07/2017
I ja sam se prepoznala u ovoj priči. Takodje sam od malena sa svojom porodicom letovala godinama. Prvi put 1977 ns Tasosu pa zatim izmedju Platamona i Leptokarije kampovali smo u kamping naselju naš kamp se zvao Orfeus. Zavolela sam Grčku za ceo život, i dsn danas za mene je Grčka pravi izbor.
1102 Danica Miljevic   15/07/2017
I ja sam tih godina isla sa roditeljima u Grcku.U mesto Kriopigi na prvom prstu i Platamon.Bilo je divno.Moja majka je volela soping u Solunu tako da smo u povratku tu ostajali dva dana u kupovali zavese lustere idr.Imali smo Ostin 1300 akasnije Ladu.U Paraliju smo otisli osamdesetih i uvek smo se tamo vracali.Lepa su to secanja.
1103 Blue soleil   15/07/2017
Plakala sam hvala Danijela kao da sam ja sve to pisala. Moj muz i ja smo svake godine putovali za Grcku od 1970 godine pa nadalje. Bila su to srecna vremena. Sada moja deca putuju svakog leta za divnu Grcku. Pozdrav svima Anita
1378 Milica Markicevic   28/01/2018
Danijela, divan, topao tekst. Mene, takodje, vezu divne uspomene na te godine. Jer, davne 1974.g. u novembru, prvi put sam bila u Solunu, sa kolegama i koleginicama iz firme, preko sindikata. Svi smo bili uzbudjeni zbog puta..a, ja posebno. Jer, imala sam polubrata po ocu i potomke po ocevoj sestri, ali koje nisam mogla da upoznam. Jednostavno, jos odavno su sve veze bile izgubljene. Sve u Solunu je bilo predivno: vreme, okruzenje, ljudi...bas sve! Grcki jezik nisam govorila, ali bilo mi je divno da slusam ljude i njihov govor. Odseli smo u hotelu Kapsis. Uvece smo setali okolnim ulicama, a meni je srce htelo da iskoci, kao da sam predosecal a da je moj brat tu negde... sto ce se kasnije i potvrditi...ziveo je blizu zeleznicke stanice, a to je blizu hotela. Tri-cetiri dana, Solunu, prosli su mi kao san. Obilazili smo znamenistosti u centru grada, bili na grckoj veceri u taverni gde je pevao Janis Triantis, jos cuvam njegovu fotografiju na kojoj je napisan datum i vreme posete taverrni. I tako...posle dve godine i dogovora sa pok.ocem, 1975.g., otisla sam u Janicu, ocevo rodno mesto, pronasla njegove rodjake, onako kako mi je on objasnio da cu ih najlakse naci. Pricao je...sede ljudi ispred kuce, radnje, na malim stolicicama i pricaju. Pridji im samo i pokazi slike, a oni ce me se setiti. ...moj otac je u srcu cuvao uspomene na svoju mladost i mislio je da cu ih videti na javi. Medjutim, tako je i bilo. Starci, koji su u centru grada sedeli, bas onako kako je moj otac pricao, prepoznali su moje rodjake, odveli me kod njih i tako sam pronasla davno izgubljene, oceve veze sa mladoscu. Posle toga, odveli su me u Solun, upoznala sam polubrata i njegovu decu, kasnije i rodbinu tetaka koje su zivele u Solunu i Atini i, pronadjene veze nisu se prekinule do danas. Vec godinama idem u Grcku sa muzem i sinom i oni je isto tako vole, kao i ja...narocito moj sin. Od 1976.g. sam pocela da odlazim i na grcko more. Prvo smo muz i ja isli sami, a onda sa sinom. Odlazili smo vise puta u Paraliju, u Stavros, Glifadu, Pefkohori, kasnije vise puta u Jerisos.Svaki odlazak je pocinjao i zavrsavao se obilaskom rodbine u Solunu. Uvek je bilo uzbudljivo i lepo...ali, nikad kao onaj prvi put u Solunu, davne d1974.g. Sad imam malo unuce i sigurna sam da ce i ono zavoleti Grcku, pored nas starijih. Mozda cu imati vremena da ga povedem u skolu grckog jezika, koji nismo naucili ni sin i ja. Moji pokusaji u tom smeru su se zavrsavali na onome: "ligo katalaveno, ala den milao". Dosta razumem, znam alfabetu, mogu i da citam. Sa mojima se sporazumevam malo na Engleskom, malo na Grckom jeziku, a sin na Engleskom, uglavnom razumemo se...a, i volimo se. Jer, krv nije voda, a ona je moje srce povukla na grcku stranu.
1770 Jelena Belić   02/07/2018
Uz jutarnju kaficu pročitah danas ovaj tekst pisan dušom, zasuzilo oko, zatreperilo srce, slična sećanja i osećanja u vezi Grčke... a uz sve to divne stare slike Soluna... eh, da postoji vremeplov bez dileme, 70-e bi bile moje odabrano vreme !


Najčitaniji tekstovi na našem sajtu