O boravku u Atini nisam mnogo čitao. Možda malo ljudi (moraću upotrebiti reč sa Balkana) posećuje Atinu u svojoj režiji.

Dakle, pred 1. maj, poslednja nedelja u aprilu, svi aranžmani za Atinu su bili rasprodati. Onda sam rešio da idem sam, u svojoj režiji, bez toga da me tamo neko čeka i vodi me gradskim prevozom do Akropolja, trga Omonia, Sintagma, do atinskih plaža...

Pronašao sam na internetu bus za Atinu iz Beograda, gazda je Grk, pomoćnik Srbin. Povratna karta 100 eura. I tako se upustih u po ko zna koju avanturu sam. Kako bus nije bio pun putnika, mogao sam malo da se opružim, koliko toliko na dva sedišta, i tako sam i bez napora stigao u Atinu.

Ulica Kondriktonos, izađem, gledam, nikoga poznatog. Znam da treba da idem do trga Omonia. Krenem pešaka, ko zna koliko sam pešačio, a metro stanica Viktorija mi je tu blizu, ja nemam pojma... Grčki znam 3-4 rečenice. Engleski mi je dobro došao, jer mislim da 95% Atinjana govori engleski. 

Onakvu ljubaznost, od tinejdžera do penzionera u tramvaju i metrou nikada nisam video. Uvek sam rekao, kada sam nekoga zamolio da mi objasni kako da dođem do Alimosa na atinskoj plaži, da sam iz Srbije. Pomagali su mi i ljudi i žene i devojke i momci, objašnjavajući gde se kupuje tiket u metrou.

Jedan penzioner me je otpratio do tramvajske stanice Zefiros, valjda se tako zove. Tu mi je bio stan, soba u porodici, pronašao na internetu, izdaju na dan 30 eura dnevno. Ako želim rekli su mi da mogu da mi spremaju hranu. Čovek i žena srednjih godina, vegetarijanci, pitali su šta želim od namirnica da kupe i gazdarica spremi obrok. Rekao sam da želim sve što oni konzumiraju, pa neću da crknem za tih nedelju dana ako ne jedem meso. Pa se setih Novaka Đokovića...

Dali su mi dva obroka dnevno, doručak i večeru. Što je to bilo ukusno, još ne mogu da verujem da može bez mesa tako ukusne pljeskavice, verovatno od krompira sa začinima, brdo razne salate itd. Cena ručka odnosno večere je 6 eura, količinski nije ograničeno koliko da pojedem, pa mu to dođe kao švedski sto. Doručak, obično musli, bez ograničenja, ali sam tražio sa jogurtom koji oni ne konzumiraju. Oni to sa vodom... bljak... uffff, kako mogu... Nisu hteli da mi naplaćuju doručak. 

Pre podne sam otišao tramvajem Voula do trga Sintagma. Pogledao, obišao, video pa dalje ulazim u metro do stanice Akropolj. Taj dan je bilo turista iz celog sveta. Moja procena do 100.000 ljudi se pentralo uz brdo. Video i Akropolj. Gore na brdu nađem kreditnu karticu, neko izgubio. Hajde sada u potragu za pandurima da im to predam: nije moje, ne želim tuđe, tako sam naučio od oca.

Nađem dvojicu, "ubijaju" engleski (valjda su zato i postavljeni tu). Neće da uzmu tu karticu, zvali su verovatno stanicu i posle kraćeg razgovora mi saopštavaju da tu karticu nosim u neku policijsku staanicu. Jedva sam ih ubedio da sam sam, iz Srbije, prvi put sam u Atini, ne znam ni kako se zovem u onoj gužvi, a ne da tražim policijsku stanicu. "Ja vidim vas, vi ste policajci, ova kartica nije moja, izvolite, preuzmite i dostavite kome treba. Ja da tražim stanicu necu". 

Ok, tražili su mi pasoš, slikali ga telefonom, a onda kada su videli da sam iz Srbije široki osmeh zahvalnosti... Kažu da je to retkost da neko vraća izgubljena dokumenta. Koliko znam karticu svakako ne može da koristi na bankomatu, ali možda može u prodavnici, na potpis, zaista ne znam... Kod nas to može. Moju karticu nose svi iz moje kuće i kupuju i mene potpisuju...To je Srbija... 

Još jedan utisak: ne daju plastične kese u trgovini sa hranom, osim u buticima.                        

Sledeći utisak je plaža na Alimosu gde sam stanovao. Fantastično uređene i čiste atinske plaže, voda topla, čista, a pišu svašta: te prljava, te nema plaže... Nije tačno, imaju fantastične atinske plaže. Tako sam naučio za par dana uz pomoć vrlo ljubaznih Atinjana da se krećem gradskim prevozom. Ovim se zahvaljujem prijateljskoj Grčkoj i njenom narodu na ljubaznosti prema nama Srbima. I nisam sreo ni jednog od naših, nigde, ni u tramvaju, ni u metrou, ni na poznatim atinskim trgovima.

Za giros nemaju pojma šta je, gledaju me belo, pitaju jel hoću suvlaki? Ma jok bre, kakav suvlaki, to mi je dojadilo kod kuće. Hrana je znatno jeftinija nego u severnom delu Grčke gde letujem. Toliko od mene u opisu boravka od nedelju dana u Atini. Nije mi žao nijednog eura koji sam dao, ono što sam video ima svoju vrednost. Hvala i domaćinima za gostoprimstvo.


Slobodan Radović

Napiši komentar

Najčitaniji tekstovi na našem sajtu