Za Grčku znam otkad poznajem svoje biće. I volim je koliko i svoju zemlju. Cenim njenu drevnu kulturu, volim njene divne ljude, obožavam njena plavetna mora. Njen sam verni gost svakog leta, a ona moj dobri domaćin. Moja druga otadžbina! Iako nemam njen pasoš, njena zastava u meni budi posebne osećaje. Mami me da je dodirnem, da se u nju uvijem, da je kući ponesem, da me greje bar do sledećeg leta.

Najlepše trenutke donela mi je njena severna lepotica, Sitonija. Tako tirkizna, tako prozirna, čarobna morska vila koja te na prvi susret opije svojim bojama i mirisima da doživotno postaješ njen ovisnik. 

Sitonija je moj drugi dom. Dom iz koga te je život negde drugo odveo. Dom u kome osećaš ljubav. Dom o kome neprestano misliš listajući uspomene. Dom o kome cele godine maštaš. Dom kome žudiš da se vratis da osetiš njenu toplinu. Dom za kojim, tamo negde gde naporno radiš i užurbano živiš, tuče nostalgija. Dom za koji jedva dočekaš julsko sunce da bi mu se ponovo bacio u zagrljaj. Dom gde te vole i željno očekuju. Dom koji ti pruža odmor i opuštanje.

Dolazak se priprema temeljno cele godine. Razgledaju se mape, listaju se ponude, traže se udobni apartmani, biraju se plaže za kupanje… Pronalazi se dobra polazna tačka za sve pravce. Prst najčešće pada na Nikiti.

Domaćinu se putem interneta najavljujemo još u januaru da bismo osigurali naš najpoželjniji izbor i da bismo već tada u mašti počeli da osećamo zvuk talasa, komadiće peska među prstima, na koži slane kapljice i tragove sunca…
Krajem školske godine raspakuju se rančevi, a pakuju koferi. Odavno nema putnih spiskova jer se dobro zna šta treba poneti. Nepotrebno je praviti plan za povratak u drugi dom jer tamo ionako imaš sve ako ti zatreba. A kada si van doma svog, imaš utisak da ti ništa osim njega ne nedostaje.

Ranom zorom polazi se na put. Uzbuđenje danima unapred prerasta u tremu ravnu polasku na prvu školsku ekskurziju. Iščekivanju nema kraja. Pauze tokom vožnje skoro da i nisu potrebne. Ipak, jedna je obavezna. Posle tri i po sata, Demir Kapija nam je omiljeno stajalište. Prolazak kroz Kapiju je ulazak u drugu polovinu našeg puta. Penjemo se na vrh Popove kule ne bismo li proverili da li se već tu možda ne nazire morsko plavetnilo.

Uskoro stižemo do tačke gde se vijori prva zastava drage nam zemlje. Nekada je to prelaz Evzoni, a nekada Doirani. Ovaj drugi najčešće u povratku da bi se izbegli granični zastoji i čekanja po jakom suncu. Jedan od najnapornijih delova puta je onaj oko Soluna gde se vozi ludo i gde je automobila više nego školjki u pesku. Ali pogled na more olakšava nam taj napor i pojačava želju da što pre stignemo svom letnjem domu. Od njega nas deli još samo sat. Čini nam se da je dug  kao čitava godina bez mora. Prolazi uz pesmu i zvuke grčke muzike s radio-talasa i dobro poznate predele Halkidikija. 

Oko podneva stižemo na odredište. Najpre nas dočekuje neodoljivi miris mora, pa onda i uzavrelo sunce koje nam šapuće dobrodošlicu. Sledi srdačni osmeh našeg domaćina i ruka prijateljstva već pri prvom susretu.

Posle višesatnog putovanja, vreme je za opuštanje na obližnjoj Koviou Beach. Mirno more, čarobni tirkiz, stenoviti i peščani deo bez gužve. Mali raj za početak. Uveče nezaobilazni korzo da bi se proverilo šta se u međuvremenu promenilo u našem mestu. Svraća se na giros pa na sladoled od kozjeg mleka s kadaifom, specijalitet koji u svojoj osamdesetoj sam priprema čuveni poslastičar. Ponoćne zvezde šalju nas na spavanje. Sutradan ustajanje i jutarnja oda moru i suncu uz doručak i kafu. 

Sledi pohod na Armenistis, našu najvoljeniju peščanu destinaciju. I osećaj kao da smo deo tog kampa: kristalna voda, zabava,  sloboda, pogled na Svetu goru i želja da taj dan traje zauvek. 
Sunce ispraćamo polaskom u Sarti, najautentičnije grčko mestašce ovog prsta. Duga večernja šetnja obalom mora, šum talasa, miris školjki i ostalih morskih plodova s vatre mame te da ostaneš. Svoj ostanak namerno produžavamo u nekoj od ukusnih poslastičara da dodatno zasladimo dušu. 

Slično protiču i ostali  dani, samo se plaže i mesta menjaju. Tek kad ih sve upoznaš, shvatiš da nema loših i da je šteta ako ih ponovo ne posetiš. A vreme ističe. S tugom napuštaš svoj letnji dom. S tugom se opraštaš od voljenih. 

Jedina uteha su napunjene baterije za celu radnu godinu i spakovan kofer sa starim ukusima, novim uspomenama, morskim suvenirima, neizostavnim sitnicama  koje će ti davati snagu da istraješ do naredne sezone kada ćeš ponovo s nestrpljenjem čekati da se vratiš u svoj letnji bezbrižni dom.


Marija Karadžić

Napiši komentar

Najčitaniji tekstovi na našem sajtu