Pretraži tekstove

2017 Iskustva 0

Lefkada, Grčka
Septembar, 2016.

(Budim se) Ma gde sam ja ovo? Kako je terasa promenila mesto? I ormar? A da… Konačno se zaista budim na Lefkadi, umesto da čitavog leta sanjam o tome! Dobro, sad vraćam film… Juče smo stigli na ostrvo i pronašli smeštaj. Čim popijemo kafu odmah krećemo da vidimo koliko su fotošopa koristili na svim onim magičnim slikama tirkiznih plaža. Samo da pustim malo svetlosti u sobu. Neee! Kiša! E divno, tako mi i treba kad sam baksuz koji se po prvi put odluči na letovanje u septembru i eto!

A juče je bilo savršeno vreme dok smo šetali po pastelnom lavirintu Lefkasa. Nizovi taverni, palme, pristanište sa brodićima! Svaka ulica je jedinstvena, a tek one fasade u divnim nežnim bojama. Još kad imaju drvo nara ili buganvileje pored! Pored stajanja ispred (skoro svih) tako divnih fasada za “samo” jednu sliku, nisam ni primetila koliko sam gladna, pa je sreća kako smo tako brzo nasli taj čuveni Daltonov giros koji nisu hvalili bez razloga. Ali je zato kasnije “frozen yoghurt” bio grozan, verovatno da se uspostavi ravnoteža. Hoće li više stati ova kiša?!

Dobro, hajde pregledaću slike jucerašnjeg zalaska sunca, mozda to unese malo vedrine. Prepoznatljivi drveni mostić na ulasku u grad je omiljeno mesto za gledanje zalaska. A svi ovi kafići pored mosta vrve od ljudi koji strpljivo čekaju svoje mesto da bi sa najbolje pozicije gledali prelivanje plavo – roze – narandžastih nijansi na nebu pored Arheološkog muzeja.

Zvoni telefon i gde je sad punjač? Ugasiće mi se telefon u sred razgovora, a pošto majka zove biće nekoliko neprijatnih scenarija u njenoj glavi kao objašnjenje za nagli prekid veze. “Pa, dobro, Marija dete, jesi li gledala vesti?! U Grčkoj je vanredno stanje, vraćaj se kući! U Solunu poplave, na Tasosu požari, da ne nabrajam dalje! A prošle godine je baš na Lefkadi bio veliki zemljotres!” I naravno sad moram da objašnjavam kako je ovde sve mirno i nema razloga za paniku, a posebno da opisujem lepotu plaža koje jos uvek nisam videla zbog kiše… Dobro, šta je - tu je... Krivo mi je sto neću moći da vidim Egremni i Gialos plažu, jer su putevi do njih odronjeni, ali opet kažu da ni ovih 10 dana neće biti dovoljno da se poseti sve.

Do Mylos plaže u sezoni voze brodići iz Agios Nikitasa, ali je svakako zanimljiviji drugi put do nje. I evo pratim ovu reku ljudi koji se penju stepenicama, pa stazom kroz šumu uz brdo. Pošto je oblačno lakše se podnosi uspon. Zašto smo stali, da nismo svi pogrešili put? O, kakav pogled! Velika, divlja, peščana plaža smeštena između dva brda. Da li je moguće da voda bude ovako plava čak i kad je oblačno? Zato svi strpljivo čekaju na red, da bi svako imao prilike za sliku pre nego što krene stazom niz brdo. Voda je tako kristalno čista, pesak sitan, divno je što plaža nije urbanizovana. Polako se razvedrava, a boja vode postaje još svetlije plava. Biće naporan uspon po suncu nazad, ali onakav pogled sa vrha definitivno vredi videti, jer se sva lepota plaže ne može uočiti sa broda, a ljubitelji prirode poput mene posle ovakve avanture kroz šumu će još vise ceniti Mylos plažu.

Jako je zanimljiv i niz povezanih plaža Megali Petra, Kavalikefta i Avali. Uske ulice mesta Kalamitsi koje je iznad njih, primoravaju da se vozi sporije, pa tako stižem da razgledam njihovu arhitekturu, dvorišta, maslinjake i kako se odvija život stanovnika ovog naselja. Posle niza serpentina konačno se kroz vegetaciju vidi autentična Kavalikefta plaža sa svojim neobičnim stenama. Izdeljena njima na male delove omogućava da svako ima svoje privatno mesto, sa divnim pogledom na gomile stena različitih veličina u vodi i na plaži. Ne usuđujem se da pokušam da se popnem na one najveće u sredni, ali ima spretnijih ljudi koji su uspeli. Mora da je predivan osećaj!

Put do Megali Petre je poput tetrisa, pokušavam da nađem prazno mesto između stena, ali je svakako vredan truda. Manja gužva, sitan pesak, široka plaža bez stena, neuređena, stoji kao suprotnost Kavalikefti i opet ima svoje čari. A i par manjih stena u vodi na početku plaže savršene za skakače početnike, pa sve dalje do većih za one iskusnije. Iza najveće stene je nudistički deo, pa se ipak vraćam nazad.

Sada vidim zašto je čuvena Porto Katsiki plaža ušla u društvo 6 najlepših plaža Mediterana. Stojim na parkingu iznad plaže i razočarana što je tokom prošlogodišnjeg zemljotresa uništena staza kojom se moglo preći na desnu stranu, opet sam zahvalna što imam priliku da je vidim. Usečena bela plaža u visoke litice, prepuna je ljudi i van sezone. Pogled sa niza stepenica na tirkiznu vodu i senke koje se vide ispod ljudi u njoj je nestvaran. Iako je težak ulazak u vodu po tako krupnom kamenju, ipak me boja vode vuče, pa ne obraćam pažnju na to. A tek zalazak sunca, kada cela plaža i voda poprimaju narandžasti odsjaj, treba doživeti.

Još uvek mi se čini kao da sanjam ovaj pogled sa vidkovca pored crkve Svetog Ilije. Slike ovog mesta koje sam gledala pre putovanja su same upisale “obavezno posetiti” pored sebe. Put dovde je loš, uzak, pun krivina, na nekim mestima izlomljen, a na nekim neasfaltiran, ali je ipak prevagnuo avanturistički duh. Na vrhu mala bela crkva sa plavim prozorima i vratima, savršeno se uklapa u pozadinu. Vide se Lefkas i Nydri, a boja oblaka u suton je magična. Da, ovo iskustvo mi je nadoknadilo nezgode u putu dovde.

Sve plaže zapadne strane, i one divlje i one urbanije poput Kathisme, Pefkoulie, Agios Ioannis, Agios Nikitas i ostalih imaju tu nestvarno tirkiznu boju, čak i po oblačnom vremenu. Lefkada pruža mogućnost mirnog odmora na uređenim plažama, a opet na one koji imaju avanturistički duh i žele da istraže svaki kutak ostrva, čekaju divlje i teže dostupne. Nemamo dovoljno vremena, pa Agiofili plaža i svetionik na krajnjem jugu ostrva moraju da sačekaju sledeću posetu. Zasto vreme ne prolazi sporije sada, već samo u dosadnim situacijama? Šetam po Lefkasu da urežem u sećanje ovaj osećaj života na Lefkadi, a i da potražim novi magnet, pošto se onaj naš koji je dečko birao “slučajno” slomio prilikom pakovanja.

Septembar, 2016.
Srbija
(Budim se) Opet se neko igrao sa nameštajem u sobi? A i sa terasom? Gde sam? Aaa.. Neee…

Marija Ristić