Dozvolite mi da se predstavim. Zovem se Anja, dolazim iz Bora i zlatno sam pero svoje škole što je posebna nagrada za najboljeg pisca i velika čast uzimajući u obzir ogromnu konkurenciju. Činjenica da osvajam prvu nagradu treću godinu zaredom ne treba da obeshrabruje ostale učesnike (pišem jednako dobro kao i vi, samo bolje). Da se vratimo na temu. 

Bez ikakve lažne skromnosti, sebe sa svojih 18 godina smatram priličnim poznavaocem Grčke. Kročila sam na obale Krfa, Zakintosa, Lefkade, Tasosa i Paralije. Za svaku od ovih destinacija važi isto. Pejzaži koji oduzimaju dah, prozirno plava povrsina koja se i uz najblazi dah vetrica zatalasa, dok se negde u daljini spaja sa ogromnim plavetnilom, plaže posipane sitnim beličastim peskom i prijatni sunčevi zraci, miris mora katkad pomešan sa onim poznatim mirisom maslina... Sve ovo, ali i dalje nedovoljno reči da se opiše sva lepota ove zemlje. Ipak zašto ići lakšim putem i pisati o savršenom odmoru, kada mogu da iskušam sreću i pišem o najgorem. Tako to rade dobri umetnici, rizikuju. 

Dakle,  godina 2014; Laganas, Zakintos

„Ali mama, zašto ja moram da idem sa vama? Mamaa... Ali imamo i ovde more. Pa Beograd na vodi. A nemamo? Pa zar nije obećao... oh, dobro.“ govorim razočarana, jer i ovog puta ništa od ubeđivanja mojih roditelja da me puste da idem sama na more. Ili bar da ne idem sa njima. Ne razumete, tog leta sam se prvi put zaljubila. Međutim morala sam nekako da se pomirim sa tim da ću morati dragog da ostavim samog na deset dana. Nakon blažeg emotivnog rasula u kojem sam bila dobrih 3 dana, shvatam da je vreme za pakovanje. 

„Prilično sam sigurna da mi ovo nije potrebno“ mrmljam dok pakujem štapove za golf i  rešetku za roštilj, na šta mama samo uzdiše i udara me papučom po glavi koju potovom stavlja u kofer. Gotovo. Četiri kofera, dve putne torbe, tri ranca i pet sati kasnije - Stanojkovići su spakovani za letovanje. Ipak pored svog tog prtljaga otac nekako zaboravlja otvarač za pivo, a ja četkicu za zube. Samo opušteno ćale, poneli smo vunene čarape, ako zahladi...  Najgore od svega bilo je to što je košmar za mene tek počinjao. Preskočićemo do dela kada po suncu koje je upeklo tik iznad naših glava, na pumpi, čekamo autobus koji kasni. Pojavljuje se nakon samo 45 minuta čekanja. Prelep autobus boje senfa (koji i miriše tako) je jako moderno uređen. Osim jedne sitnice. Nebitna stvar zaista, klima...  To jest odsutsvo iste, te je dvadesetčetvoročasovno „klackanje“ bilo kao mučenje. 

Graškice znoja pomešane sa maskarom slivaju mi se niz obraze, dok polako osećam kako me život napušta. Taman kada me je sreća pogledala i učinilo mi se da krvarim iz ušiju (što je znak gotovo sigurne smrti) i da će svemu ovome doći kraj,  shvatam da to samo znoj skida boju sa moje tek ofarbane crvene kose. Konačno sunce nestaje iza ogromnih planina i na tamnom nebu se pojavljuju prve zvezde. Tog trenutka kao da sve staje, smiruje se, a ja upadam u dubok san, gotovo nalik na komu iz koje se nisam budila do ukrcavanja na trajekt. Miris slane vode i udarci penušavih valova o palubu broda je nezaboravan osećaj posle koga zaboravljam  sve svoje predjašnje „muke“ i prepuštam se uživanju na Zakintosu. Nisam ni sanjala koliko lepih stvari je ovo ostrvo tek imalo da ponudi. 

Kako po dolasku u Laganas u jutarnjim časovima ulazak u sobe nije bio moguć, dok prethodni gosti ne napuste hotel, odlučili smo da ostavimo kofere na recepciji, obučemo kupaće i krenemo putem plaže. Široko peščano prostranstvo pruža se dokle god pogled doseže, dok  topli sunčevi zraci plešu po povšini vode koja je toliko bistra da brodovi u daljini deluju kao da lebde. Ovo je prava idilična atmosfera za neke ljude, dok je nama drugima nešto malo drugačije okupiralo pažnju... Plaža puna suncobrana, strava frajera na ležaljkama i preplanuli konobari namackani uljem koji se sijaju kao masan burek. To je ono što ja volim, masan burek i kelneri sa trbušnjacima. 

Prvi dan na plaži je gotovo proleteo i konačno je došlo vreme za predah. Čim smo ušli u sobu odlučeno je da jeovaj dan rezervisan za odmor, te nikakva večernja šetnja nije dolazila u obzir. Što meni naravno nije teško palo, jer sam zaspala još pre nego što je Sunce zašlo. I takooo dani su se ređali. Nakon petog dana upadanje u rutinu kao da je neizbežno- ustajanje do devet, doručak, plaža, ručak, popodnevni odmor, plaža, večera, izlazak, spavanje, pa „repeat“ sve ispočetka. Negde sedmog dana odlučujemo da je vreme za izlet - krtsrarenje do plaže Navagio, za koju se priča da je jedna od najlepših na svetu. Ili sam barem ja tako čula. Mada nakon onog raja na zemlji koji nas tamo zatiče, postajem sve više sigurna da je tako.  

Pre iskrcavanja na plažu, prolazimo pored prelepih zaliva i čuvenih „plavih pećina“ koje su jedne od glavnih atrikcija za ronioce koji se ovde upute. Biserno beli pesak  i plaža okovana isto toliko biesrno belim liticama i stenama. Voda, doduše ledena  je prozirna, duboka  i naopisivo plava. Zamislite da tirkizna i teget boja naprave dete. E to dete je plava boja mora na Navagio-u. Ipak ono što je na mene ostavilo najveći utisak je nasukan brod na sred peska, po kome je i plaža dobila onaj drugi naziv „Shipwreack.“  Par sati koje provoim tamo, prolaze kao desetak minuta. 

Po povratku u „običan Laganas, činilo mi se da više ništa neće biti isto. Da će odlasci na plaže biti obaveza, a ne uživanje, jer kako uporediti ijednu plažu sa gorepomenutim savršenstvom? Možda to delimično i jeste tačno, ali mnoge plaže koje smo posetili do kraja obilaska ostrva ušle bi u uži izbor za najlepše plaže: Banana plaža, poznata zbog svoje veličine i mekanog peska boje zlata koji se prostire dužinom cele plaže kao i po dnu  mora, koje je na ovoj plaži dosta pliće, pa je hodanje do odgovarajuce dubine jako prijatno; plaža Svetog Nikole- neverovatno uredjena plaža,moderna, odlična za ljubitelje sportova, ronjenja, kao i  barova sa sve zgodnim konobarima;  i poslednja na listi, cameo island , koja se ni ne svsrtava u plaže, prvenstveno zbog „ostrva“ u svom nazivu, ali  nisam mogla a da ne pomenem najlepši pejzaž  koji sam u životu videla, kada sam preko drvenog mostića sa plaže stigla ovde i ostala bez daha od prizora predamnom. Ne postoje reči kojima bi moglo da se opiše to savršenstvo.Verujte mi.  Zato guglajte...

Na samom kraju  moram primetiti da je tekst poprimio potpuno drugačiji tok od planiranog. Želela sam da pišem o jednom „lošem“ letovanju, za koje se sada ispostavilo da je bilo i više nego dobro. Sa druge strane, ovakav način pisanja može se protumačiti kao suviše subjektivan i to mi oduzeti pobedu. Ali bez sekiracije, mislila sam i na to. Što se smeštaja konkretno u Laganasu tiče, nisam imala zamerki, osim jednih dosadnih vrata koja su užasno škripala. I ova priča se dobro završila, jednog običnog prepodneva, kad sam po povratku sa bazena naletela na tatu, čoveka koji nikad u životu nije učio engleski, kako objašnjava Grku na recepciji da mu treba ulje za podmazivanje „because the door is screaming.“ Ali snašli su se i tata se vratio u sobu sa bočicom „WD- 40“ i okončao iritantno vrištanje vrata. Ovim sam pokrila i temu  o odličnoj usluzi i ljubaznosti radnog osoblja. Šta još želite od mene?!

Laganas je pretežno noćni grad te ga iskreno preporučujem mladima željnih provoda, ludih žurki do jutra i nezaboravnih avantura. Naravno, ovaj grad, kao i Zakintos ima da ponudi toliko mnogo osim uzbudljivog noćnog života, kao što su prelepi predeli, restorani, ukusna hrana,luksuzni hoteli i vile, kafići pored mora, suvernirnice...  Takođe, starijoj  populaciji koja se odluči za ovu destinaciju želim odličan odmor, ali i čelične živce sa onim, svima ne baš omiljenim, Englezima. Da zaključimo, bez obzira na godište, na Zakintosu vam nikada neće biti dosadno, to vam garantujem.

Godine prolaze, dani još brže, mesta za odmor  kao i naši saputnici se menjaju, ali uspomene sa  letovanja ostaju. Sve se brzo zaboravlja, svaka zamerka, loša usloga ili neprijatno iskustvo. Ono što pamtimo ceo život su dogodovštine na tim putovanjima sa ljudima koje voliš, smejanja do zore, a ponoćna kupanja, pejzaži koji oduzimaju dah, mirisi koji nas na sekundu ponovo vrate u to vreme, topli sunčevi zraci koji miluju kožu dok polako zaranja u dubinu mora, tamo negde, na horizontu... 

Ponekad zaista nije bitno gde si. Samo je bitno sa kim si. Osim  ako nisi na Halkidikiju. E tad nije bitno ni sa kim si, jer... Pa, na Halkidikiju si. 


Anja Stanojković

Napiši komentar
897 Ana Miletic   05/04/2017
Fenomenalno,odavno nisam procitala nesto ovako dobro!!!!
898 beba   05/04/2017
Divno jako nadam se da ces osvojiti putovanje zasluzujes devojko
899 Nidžo97   05/04/2017
Ovo je tako veličanstveno povedi i mene kad dobiješ nagradu xD lol
949 Alex   23/04/2017
Autobus boje senfa?! Preterano zaista. Ne znam sta je bila tema kada si dobila nagradu , ali u pridevima treba imati meru.


Najčitaniji tekstovi na našem sajtu