Dođu tako neki dani kad se svet sruši na vaša nejaka pleća, onda kad je breme života preteško, a vi morate nastaviti plivati i postojati kad ste već bačeni u taj okean postojanja. I tako umorni od života, nedaća, tražite izlaz ili svetlo na kraju tunela, a izlaza niotkuda. 

Umorna, ali na nagovor majke i sestre, a sama odlazim u agenciju da izaberem destinaciju za sebe, kao da ću tim bežanjem iz ovog mesta pobeći od bola i tuge. Doktorila sam dobijanje kredita i ostalo je samo da izaberem kuda otići. Nasmejane face mi prodaju neke smeštaje, gde ni same nisu bile. Sa tih fotografija mi se smeše divni apartmani, nasmejane devojke i momci na jahtama i prelepo tirkizno more. 

Odluka pada... Sitonija i Sarti... samo 140 km od Soluna na drugom prstu Halkidikija... Krećem sama, jer su svi kao po običaju uvek zauzeti kad su vama potrebni. Prvi dan prelazim granicu i stižem u predivno mesto... bacam kofer u apartmanu u kome ću provesti sledećih deset dana, puštam klimu kako bih se rashladila i trčim da se što pre izložim suncu i da odgovaram ovako bela svima na pitanje ,,Odakle sam”. 

Popila sam i jednu kafu onim kuvalom koje sam prošvercovala. Divna peščana plaža me uzima u svoje krilo. Sarti me grli i smešta u one male plaže sa stenovitim uvalama gde ima mesta samo za par suncobrana, porodica. Talasi zapljuskuju stene i ako niste ljubitelj talasa, Sarti možda i nije pravo mesto za vas. Divan pogled na Svetu goru i planinu Atos vam mami pogled. Zaklonjeni od galame, gužve. Sakrivate se i tonete u svoje misli. Tražite spas, izlaz iz situacije...

Pogled uprt u daljinu, u tirkizno plavu boju mora... koja opušta... Meditirate... razgovarate sa dušom... Dašak vetra donosi poljubac vama drage osobe na lice... Šum talasa kao da vam govori ,,Izdržaćeš... nisi jaka ako posle pada ne ustaneš". Miris bora iz daleka otvara srce, pluća... dišem po prvi put posle više dana punim plućima. 

Budim se... otvaram oči... shvatam... život je lep i ne nije borba... Ako na život gledamo kao na borbu upravo to će nam i biti. Život je ovo more, ovo sunce, ovaj pesak sa mojim stopama na njemu. Naručujem sok u obližnjem kafiću kako bi se konektovala na WIFI i javila se putem Vibera da sam doputovala svima onima koji su ostali da se prže u gradu. Onda sam se prikačila na Facebook i objavila sliku kraj palme. 
Hvalim morsku vodu, tirkizno more, sitan pesak, klimu, plaže, lokalno pivo. Hvalim šetalište, deo koji povezuje novi i stari Sarti, deo gde je sitan pesak (Novi Sarti) i stari sa malo krupnijim peskom, sve one prelepe apartmane, terase sa pogledom na more, lokale i radnje sa divnim morskim specijalitetima, gostoljubivim domaćinima, pravih grčkih taverni u kojima se može popiti domaći uzi... Da, govorim i o ceni, nije baš za moj džep, ali jednom se živi...

Još u ustima osećam ukus najboljeg girosa, nikada više ni jedan nije imao takav ukus. I ako me pitate, da, giros mi je bio svakodnevni ručak. Skačem u vodu, mada je ulazak postepen sa sitnim peskom, jedinstven, plivam, ronim i govorim: ,,Ovo je raj.” Čitam knjigu u hladu suncobrana i već maštam o tome koliko sam pocrnela i kako ću u mom kraju sa ponosom šetati boju iako sam crvena kao rak. Gledam i slušam cene fakultativnih izleta koji se ovde odvijaju, a ima ih na pretek od turista koji su već neke posetili. 

Tu je i čuvena Orange beach plaža... Mislim da nema toga ko je letovao u Sartiju da da ovu plažu nije obišao, možete do Meteora ili da kružite oko Svete Gore. Raspitujem se gde je najjeftinije maslinovo ulje, gde se jede najbolja riba, gde kupiti čuvene magnete? I ako krenem od toga da je ovo mesto zabavnije onoliko koliko sam ja radoznala, onda Sarti vredi više od milion dolara. 

Hvala ti živote, hvala vam devojke iz agencije što ste me ovde poslale. Ovde je raj... a ja po prvi put imam snage da ustanem i nastavim život dalje... grčka muzika i noćni život Sartija prosto mame, ono što nas ne ubije... to nas ojača.


Sanja Stanišić

Napiši komentar

Najčitaniji tekstovi na našem sajtu