Stiglo je leto i započeo je jedan san… jedna nova ljubav, koja je od prvog momenta obećavala da je ona prava…
Približavalo se i vreme našeg prvog zajedničkog odmora. Znali smo da želimo u Grčku. S obzirom da niko od nas nije tamo letovao, a njene lepote poznaje i ko nikada tamo nije nogom kročio, bio je idealan izbor za nas početak. Nismo bili sigurni gde. Isprva nam nije ni bilo važno gde, bilo je bitno da budemo zajedno i da se ujutro budimo uz miris mora. Želeli smo da prvu jutarnju kafu pijemo gledajući more, topeći se u njegovom plavetnilu. 

Većina ljudi koje poznajemo, iz godine u godinu letuje na Kasandri ili Tasosu. Pričali su nam o njihovim lepotama. isprva smo i mi odlučili da krenemo njihovim stopama,ali nam nije bila primamljiva činjenica da nam odlazak na more bude kao odlazak na piće do kafića iz kvarta. Želeli smo nešto što će biti samo naše i gde ćemo biti samo mi.

Počelo je istraživanje i bez dvoumjenja odluka je pala na Sythoniju. Opisivali su je kao suprotnost Kassandre… mirna, još uvek divlja…. plavlja… zelenija… još pre nego što smo je videli, činila nam se našim rajem i nismo pogrešili, ona i jeste pravi Raj!
S obzirom da smo išli u drugoj polovini avgusta, odlučili smo se za avanturu i da smeštaj nadjemo kada stignemo. Krenuli smo pravo ka Sartiju. Bilo je već popodne. Mesto lepuškasto, ali cene smeštaja previsoke. I pored toga nisu ispunjavale naš jedini uslov… da imamo pogled na more. 

Uputili smo se još niže i iz mesta u mesto nismo uspevali da nadjemo ništa što bi odgovaralo. Avanturistički duh nas je i dalje držao, i pored umora. Pomirili smo se sa činjenicom da ćemo tu noć prespavati u kolima. Sve je ipak bilo romantično i uzbudljivo. 

U sam sumrak, stigli smo u Porto Koufo. Luka u sumraku izgledala je kao na filmu. Mirna uvala, okružena stenama, na jednoj strani tavernice iz kojih se šire primamljujući mirisi koji se mešaju sa onim koji dolaze sa predivnih jedrilica. Mirno more kupalo je mekani žuti pesak koji se na mesečini presijavao, kao da nas zove da nam spere umor i znoj od proteklog dana i da nam da nadu da će novi dan doneti nešto lepo, odnosno ono što tražimo. Prepustili smo se čarima i okupali u lepom i toplom moru. Večerali, našli neko skriveno mesto gde ćemo provesti neudobnu prvu noć našeg prvog zajedničkog odmora.
 
S obzirom da su nas pojeli komarci i pored raznih sprejeva, jedva smo dočekali zoru i nastavak potrage za smeštajem. Sunce nam je dalo novu nadu i uputili smo se ka Neos Marmarasu koji je još spavao. Naišli smo na jedinu budnu osobu, bila je to gazdarica jednog kafića u centru grada, koja je čistila i spremala. Ljubazno nam je skuvala kafu. Opčinjeni, posmatrali smo to malo brdovito mestašce. Bili smo sigurni da se tu negde krije naša sreća. Nismo se prevarili. Nakon kratkog vremena našli smo smeštaj kod jedne divne bakice. Sobe nisu bile ništa posebno, ali terasa i pogled vredeli su mnogo.
 
Samo smo izbacili stvari i krenuli na plažu. Želeli smo da istražimo svaki pedalj ovog predivnog prstena i zato smo se uputili putem Nikitija. Plaže su se nizale. Plavetnilo nas je opčinjavalo. Nismo znali gde da se zaustavimo, jer je svaka krivina donosila još plavlje i još lepše.
Stali smo na jednom vidikovcu i odlučili se za plažu Agios ioannis Beach
  
Pesak, providno, toplo i čisto more. Bili smo zadivljeni. Počeo je konačno nas odmor! i sve je izgledalo puno lepše od onoga što smo očekivali. Svakog dana ustajali smo jako rano. Pili smo našu jutarnju kaficu na našoj terasi, uživajući u pogledu i miru. išli smo do obližnje pekare po hleb, pakovali frižider i kretali u avanturu. Plaže su se nizale jedna za drugom. Nismo više znali koja je od koje lepša jer je svaka imala nešto čarobno. Vozali smo se i skretali u razne putiće i skoro uvek naišli na neku skrivenu plažicu. Tokom vožnje, držali smo širom otvorene prozore jer se miris borova širio posvuda.

Kada smo istražili i obišli veći deo naše strane prstena, odlučili smo da predjemo ponovu na drugu stranu gde smo čuli da postoje plaže sa belim peskom i tirkiznim morem. Svi su je opisivali kao lepšu, a nama je bilo teško da poverujemo da postoji još lepše od ovoga što smo dosada videli.

Tako smo u tom našem lutanju pronašli Karidi Beach, kod Vourvurua. Baš kao što su je i opsivali… Maldivi u malom…
Jedan slučajan susret sa jednim našim biciklistom, poslao nas je na još jednu rajsku plažu… Objasnio nam je da pre Sartija, idući od samog rta poluostrva, postoji jedno nikad neizgradjeno vojno naselje, koje krije predivne plaže. Još jedna avantura… Skrenuli smo na mestu gde nam je objasnio i upustili se u lavirint asfaltiranih puteva. isprva nismo mogli da nadjemo ni jedno mesto gde bi uspeli da se spustimo. Pogled je obećavao, ali puta do plaže nije bilo. Onda smo najednom ugledali uvalicu iz snova i teškom mukom našli put do nje.
   
U tom lutanju, stigli smo i do Orange Beach-a. Verujte da je jako teško opisati te lepote, jer mi se uvek čini da nijedna reč nije dovoljno ubedljiva. U tom zanosu, odlučili smo da učinimo još nešto, po čemu će naš odmor biti nezaboravan.

U Vourvouru smo iznajmili čamac i upustili se u istraživanje malih ostrvaca u blizini. To su bili mali motorni čamci za koje nije trebala dozvola. Koštali su 60 Evra dan od 10h ujutro do 6/7h uveče) + benzin, što je na kraju dana izašlo oko 15-tak evra. Toplo ćemo uvek to svima preporučiti jer od tada, mi gde god letujemo, iznajmljujemo čamac. Rado ću se uvek odreći raznih drugih troškarenja u to ime.
Uživanje u vožnji… sloboda da se zaustavite gde god želite da se bućnete… prilazak nekim mestima gde kolima nikada nećete stići… sloboda da krenete i stanete kada vi poželite… beskrajan užitak!

Toga dana pronašli smo još dosta prelepih mesta...
     
Jednog vetrovitog dana, odlučili smo se za odlazak do Athosa. Nije baš toliko blizu, ali nije naporno. Pejzaži su vrlo bajkoviti, iza svake krivine krije se predivan pogled na more. Prolazi se kroz mala mestašca, ne toliko turistički razvijena.
U jednom takvom mestu, Pyragidikia, smo odlučili da napravimo pauzu i ručamo.

Omađijala nas je mala uvalica sa starim cvetnim tavernicama. Ušli smo u jednu i bili jedini gosti. Vlasnik nije znao dobro engleski, ali smo ipak uspeli da se sporazumemo. Uživli smo u raznim jelima i na kraju bili počašćeni sa domaćom alvom, sveže napravljenom i još uvek toplom… mmmm.., predivno!
    
Zadovoljni, nastavili smo put do Atosa… prošetali… videli i vratili se opet u Neos Marmaras.
S obzirom da smo ustajali jako rano, a vraćali se u kasno predvečerje, nismo izlazili svako veče. Bilo nam je lepše da večeramo na našoj terasi i sredjujemo utiske dana.

Naša stara i dobra gazdarica nas je često po povratku s plaže, sačekala sa nekim lepim kolačem.Nije govorila ni jedan jezik sem Grčkog, ali svejedno je uvek nešto pričala i bila je toliko simpatična da smo je svaki dan izljubili kad je sretnemo kao da nam je rodjena baka.
Tih nekoliko puta što smo izašli, pošle šetnje, otišli bi na Giros kod simpatičnog čika Pavlosa. On je bio divan dekica…naime prvog dana kada smo stigli u Neos, iako smo bili umorni, nismo odoleli da se prošetamo uz obalu i da se malo slikamo… Pavlos je već u ranim jutarnjim časovima spremao hranu za uveče. Stali smo da i njega pitamo za smeštaj i on je bio vrlo ljubazan i okrenuo par brojeva telefona, iako je bio u poslu. 

U svoj toj žurbi, ja sam negde izgubila fotoaparat. To sam otkrila tek kad smo našli smeštaj i krenuli na plažu. Nisam želela da se vraćam u grad da ga tražim, jer sam bila sigurna da i ako ga je neko našao, sigurno mi ga neće vratiti. Međutim, ipak smo se vratili i aparat je bio kod njega. Ja sam htela da ga počastim i dam mu novac, medjutim on nije hteo ni da čuje. Zato smo odlučili da odemo kod njega na večeru i bar potrošimo novac tu. On je se obradovao kad nas je video i čak nas je on i počastio picem, umesto mi njega, kakv nam je i bio plan. Zbog njegove dobrote, kad god smo otišli u grad, uvek smo tu svraćali i on je uvek našao par minuta vremena da dodje da nas pozdravi i sedne malo sa nama.

Pošto smo se mi zaljubili u Sythoniju, vratili smo se tu i naredne godine, i nakon par godina opet. Uvek u isti apartman, kod drage bakice i uvek na gyros kod Pavlosa. Uvek su nas se setili i uvek smo se osećali kao da smo kod kuće. Iako ima još puno lepih mesta da se vide i obiđu, Sythonija je naša prva zajednička ljubav i znam da ćemo se sigurno još puno puta tamo vratiti.

Tu ljubav smo preneli i na druge i poslali mnogo nama dragih ljudi. Svi su oduševljeni, kao i mi svaki put kad se vratimo…iako je mala, uvek ima nešto novo i neko skriveno mesto gde nikada niste bili. Mi volimo da idemo autom i volimo da lutamo, istražujemo, upoznajemo.

Nekom drugom prilikom, pričaću vam i o ostalim iskustvima, a sa ovim sam morala da počnem… prvi, nazovi, putopis, sa prvog letovanja u Grčkoj sa prvom pravom ljubavi koja je sada čovek mog života i samnom deli ova lepa sećanja. 


Dragana Rašić

Napiši komentar
979 dragana   15/05/2017
i mi smo veliki ljubitelji Sitonije, deca jedino Sitoniju shvataju kao odmor i letovanje, sve ostalo im je "onako".. Neos Marmaras nam je u srcu i kad god smo negde u blizini svratimo bar nać dve da se tu odmorimo..
1199 Natalija   19/08/2017
I nam je Sitonija u srcu. Mnogo nam se sviđa i rado joj se vraćamo.


Najčitaniji tekstovi na našem sajtu