Utisci sa letovanja: zaljubljena u Polihrono
31/03/2017 Tekst ažuriran 07/10/2017 Iskustva 5

Kao u nekoj staroj pitalici-voli me, ne voli me... godinama sam razmišljala da li ću otići i ja na te predivne plaže Grčke. Privlačile su me priče o istoj još kad sam kao devojčica sa kikicama u kosi slušala od svog brata o tim divnim danima na plažama, mirisu soli, palmama i čuvenom sladoledu. Sećam se da sam ih uvek sa setom ispraćala i gledala dok na put kreću svojim čuvenim i popularnim Fićom, žute boje...

Tada je Grčka bila misaona imenica za mene i toliko daleka zemlja. Na pitanje kada ću ja videti to plavetnilo vode i ogromnu vodu koju nisam ni mogla da zamislim, roditelji su mi odgovarali ,,Biće prilike, mi nemamo novca za takve skupe provode”... Rasla, sam i zamišljala to more koje sam do tada videla samo sa razglednica... Znala sam da ako nešto jako želimo, jednog dana će nam se to i ostvariti i tako je i bilo, zakon privlačenja adekvatno funkcioniše i odgovara na sve naše želje... Na krilima mašte vodili su me buzuki, sirtaki , priče kolega i prijatelja i jednog jula sam i ja krenula put Grčke. 

Polihrono je bilo naše odredište pod uticajem naših prijatelja, a i sama blizina letovališta, udaljenost od Soluna 98 km su bili presudni... I nijedna razglednica, suveniri na stolovima i priče prijatelja ne mogu dočarati tu lepotu. Duga peščana plaža koja vodi postepeno u more, pesak je malo krupniji ali meduza nema. Miris soli, maslinovog ulja vam potvrđuju da ste konačno na tom letovanju i da odmor može da počne. Niste lutali, niste umorni, nisu vam se pomerili kameni iz bubrega zbog rupa jer je asfalt nov i ravan. Pogled na prelepe predele od kojih vam zastaje dah, znatno skraćuje vreme putovanja. 

Ostavljam nedosanjane snove za neka duže noći, a jutro započinjem grčkom kafom i mirisom peciva koje mami iz obližnjih pekara. Poklanjam sebi prelepo jutro. Ostavila sam sat u apartmanu i odlučila da ne razmišljam o vremenu. Prepuštam se čistom postojanju umesto delanju. Obožavam Polihrono koji se nalazi u centralnom delu Kasandre i koji ima šetalište uz samu plažu. Polihrono spaja nespojivo... selo i grad, male ribarske kućice, starosedeoce ribare i turiste, buku i tišinu, plavuše i crnke, usamljene i zaljubljene... ali mu ipak niko ne može oduzeti titulu gde se najbolja riba jede i gde se najbolje spava. Ovde se pije najbolji Uzo, Mythos, jede najbolji giros i grčki sladoled. 

Kafići i restorani su uz samu obalu, a konobari toliko gostoprimljivi i govore našim jezikom. Cene su pristupačnije nego na drugima mestima Kasandre. Nema noćnih gužvi i galama. Ovo je mesto za odmor i samo odmor, za porodice sa decom i za one koji žele tišinu. Ko prvi put kroči na najlepšu plažu doživeće takvo blaženstvo kao da se nalazi u raju. Živi tako Polihrono sa svim tavernama i kafićima, mirisom roštilja... ovde se živi i diše punim plućima. Plaža je toliko čista, nema opušaka, kesa. Udišete miris mora, osluškujete šum talasa, stopalima na pesku ostavljate tragove. Široko otvaram ruke, ne bih li zagrlila svu lepotu, prigliti i zadržati u mislima tu bistrinu i čistinu vode... Ne prepuštam ni delić raja, zenicama upijam sve dugine boje u solarnom krugu... 

Polihrono leči, obnavlja, regeneriše, isceljuje i poziva na duge šetnje. Vetar mi kosu mrsi, sunce miluje... odnosno bolje reći prži moju kožu. Uživam u tom divnom osećaju dok se oko mene igraju deca u plićaku. Nedaleko od mene par decaka malenih i jedna devojčica sa kikicama prave kulu od peska. Ustajem i odlazim da uronim u plavetnilo mora... osećam se kao morska sirena dok mi sitan pesak masira tabane. Ovo je uživanje, ovo je odmor... Ronim u svoj svet mašte... daleko od ljudi, daleko od vreve... Vraćam se i telo orošeno kapljicama vode spustam na ležaljku... vadim torbicu da vidim da li je vreme ručku na telefonu i gle čuda... nema istog... nastaje panika... vrpoljim se... nervozna sam...kreću mi suze.... Hiljadu pitanja, a niotkuda odgovora i dok se nalazim u situaciji ravnoj očaju... prilazi mi dečko sa najlepšim očima na svetu... Moj princ iz snova i u ruci drži moj telefon... Htela sam da vrištim, da ga osudim, da kažem kako nije lepo da se uzimaju tuđe stvari... ali pretpostavljate...nista od toga nisam uradila sem što sam rekla.,,Hvala!" 

Zaljubila sam se u čoveka na prvi pogled ako takva ljubav ikad postoji... I kad sad kažete da ne verujete i ja ću Vam reći da jednom davno ni ja nisam verovala ali dogodilo se... Imao je ruke koje najlepše grle, oči koje imaju boju morskih dubina, usne koje najbolje ljube... i trajao je samo taj jedan dan... Sutra je odlazio svom domu, svojoj porodici... Ukrala sam ga tog dana... tog leta i ne nije mi žao... Našla sam školjku svog života iako je biser već bio kod neke druge žene... 

Malo je reći da Polihrono obožavam i sve izlete, iznajmljivanja pedolina i šetnje uz obalu do Haniotija... još uvek u mislima tražim onaj čuveni giros, prodavce voća, maslina i ulja na ulicama, onu ribu sa roštilja. Još uvek dozivam jedno drago ime... telefon sam odavno zamenila novim, ljubav sam novu našla, a morskog princa čuvam u posebnom kutku mog srca... Ostala je želja da se još jednom vratim u Polihrono, jer možda sudbina izmeša karte a i nekako znam da se ubice uvek vraćaju na mesto zločina. 

Tatjana Stanišić