Grčka vojna hunta, poznata još i po nazivima “Režim pukovnika”, “Diktatura” i “Sedam godina”, predstavlja državni udar krajnje desničarske vojne hunte koja je uspostavila vladavinu Grčkom 21. aprila 1967. godine, pod vođstvom grupe pukovnika kojih je bilo ukupno pet. Vođe hunte bili su brigadir Stilijanos Patakos i pukovnici Jorgos Papadopulos i Nikolaos Makerezos.

Diktatura je trajala 7 godina i završena je 24. jula 1974. godine pod pritiskom turske invazije na Kipar. Nakon pada hunte usledili su "Metapolitefsi" (“promena režima”) i uspostavljanje sadašnje Helenske Republike.

Hunta je doktor, Grčka je pacijent, narod je anestezija

U Grčkoj je bilo planirano održavanje izbora za 28. maj 1967. godine kada se očekivala pobeda stranke Centralne unije koja je bila levičarski nastrojena. Osmišljen je plan za državni udar u cilju zaštite zemlje od komunističke invazije i u strahu od predstojećih izbora i uspona levice. 

Godine pre ovog događaja bile su godine političke nestabilnosti u Grčkoj. Levičarski radikali su održavali česte demonstracije i nemire, a kako je vlada jedva uspevala da zadrži situaciju pod kontrolom, pukovnici su u tome videli svoju šansu da preuzmu vlast. Oni su ovaj državni udar nazivali “Revolucija za spas naroda”. 

Njihovo opravdanje bilo je da je komunistička zavera infiltrirala grčku birokratiju, štampu i vojsku, do te mere da su bile potrebne značajne akcije kako bi se zemlja zaštitila od komunističkog preuzimanja. I kasnije, tokom svog mandata, pukovnik Papadopoulos je često koristio metaforu, u kojoj je sebe odnosno huntu smatrao “doktorom”, a Grčku “pacijentom”, dok je narod lišen svih sloboda predstavljao “anesteziju” koja se morala dati pacijentu kako ne bi bio ugrožen prilikom “operacije”.

Određeni političari i druge uticajne osobe koje su možda mogle da spreče državni udar, bile su uhapšene u noći između 20. i 21. aprila. 21. aprila, nekoliko nedelja pre parlamentarnih izbora, grupa mlađih oficira na čelu sa pukovnicima Papadopoulosom i Nikosom Makarezosom, kao i generalom Patakosom, izvršila je državni udar i zbacila grčku vladu.

Pukovnici su brzo preuzeli vlast, koristeći faktor iznenađenja i konfuziju koja je zavladala na ulicama Atine. Papadopoulos se proglasio za premijera.

Hapšenja širom Grčke i torture u zatvorima

Ubrzo su postavljeni tenkovi na sve strateške pozicije u Atini, čime se stekla potpuna kontrola nad gradom. Politički protivnici i obični građani koji su bili naklonjeni levici bili su uhapšeni, a mnogi vodeći političari ubijeni, prognani na udaljena ostrva ili misteriozno nestali. Ukupno je uhapšeno oko 10.000 ljudi, a mučenja po zatvorima su bila česta pojava. 

U koncentracionom logoru Oropos uhapšen je i mučen kompozitor Mikis Teodorakis, a čuvena grčka pevačica Melina Merkuri pobegla je iz zemlje.

Jedinica za specijalno ispitivanje grčke vojne policije koristila je različite metode za torturu: premlaćivanje, gušenje, uskraćivanje hrane i spavanje, seksualno uznemiravanje i puštanje izuzetno glasnih zvukova koji bi ostavljali posledice na čulo sluha.

Takođe je suspendovano 11 članova grčkog Ustava, a jedna od glavnih posledica te suspenzije bila je ta da bi svako mogao u bilo koje vreme biti uhapšen i izveden na sud bez sudskog naloga.

Usledio je period ograničene slobode. Ukinuti su slobodni izbori i zabranjene demonstracije i štrajkovi. Čim je preko radija bio proglašen državni udar, počela je stalno da se emituje borbena muzika, s vremena na vreme prekidana najavama naređenja hunte, koje su uvek počinjala uvodom “Mi odlučujemo i mi naručujemo”. 

Suspendovan je i član Ustava koji je štitio slobodu mišljenja i slobodu štampe. Političke stranke su raspuštene, a osnovani su vojni sudovi. Celokupno zakonodavstvo izbrisano je za samo nekoliko dana i počelo je raspadanje grčke demokratije. 

Život u konstantnom strahu

Već do septembra 1967. godine Danska, Švedska, Norveška i Holandija su otišle pred Evropsku komisiju za ljudska prava kako bi optužile Grčku za kršenje većine ljudskih prava zaštićenih Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Međutim, Grčka je odlučila da napusti Veće Evrope u decembru 1969. godine, pre nego što je mogla biti izrečena presuda Komisije. 

Nadzor nad građanima je bio konstantan, čak i za vreme dozvoljenih i uobičajenih društvenih aktivnosti. Fotografisanje je bilo zabranjeno na javnim mestima. To je sve imalo zastrašujući efekat na stanovništvo koje je shvatilo da, iako im je dozvoljeno da obavljaju određene društvene aktivnosti, ne smeju prekoračiti granicu i ući u diskusiju o zabranjenim temama. 

Sve ovo, uključujući odsustvo opštih građanskih prava, učinilo je život pod huntom izuzetno teškim za sve obične građane koji su živeli u konstantnom strahu. Takođe, potpuni nedostatak slobode medija značio je da slučajevi kršenja prava ne mogu biti istraženi ili prijavljeni od strane nezavisne štampe ili bilo kog drugog uglednog autoriteta. Cenzure su postojale u još nekim oblastima koje je hunta smatrala osetljivim, a to su bile politički orijentisana umetnost, film, književnost i muzika.

Pokušaj atentata na Papadopoulosa

Demokrate grčkog društva bile su od samog početka suprostavljene hunti. Formirane su mnoge grupe i oslobodilački pokreti koji su promovisali demokratsku vlast. Prva oružana akcija protiv hunte bio je neuspešan pokušaj atentata na Papadopoulosa 13. avgusta 1968. godine.

Papadopoulos je od početka obećavao da diktatura neće biti trajna i da će se demokratska vlada vratiti čim se uspostavi politički poredak. Pored toga, njegova promocija turizma i drugih korisnih ekonomskih mera, kao i činjenica da, uz izuzetke političkih sloboda i cenzuru štampe, nije znatno ograničio srednju klasu, imala je efekat pomaganja hunti u uspostavljanju kontrole nad zemljom tako što je sticala, barem u početku, pristalice nekih ključnih segmenata stanovništva.

Pobuna studenata u Atini

Tek nakon nekoliko godina kada je Papadopoulos najavio liberalizaciju, grčki narod se usudio da se pobuni. Raspad hunte je bio uslovljen nizom događaja koji su se odvijali ubrzo nakon pokušaja liberalizacije, pošto su tokom ovog procesa u prvi plan došle i unutrašnje političke napetosti, što je imalo za posledicu slabljenje kredibiliteta političke poruke i režima. U isto vreme, neka od ograničenja hunte su uklonjena, što je dovelo do zahteva za još više sloboda. Posebno su se pobunili studenti, koji su zahtevali direktne izbore umesto onih zakazanih za 1974. godinu. 

Došlo je do političkih nemira u društvu i ustanak u Atini na Politehničkom univerzitetu u novembru 1973. je bio događaj koji je najviše diskreditovao vladu i doveo do ideološkog kolapsa hunte. U obračunu sa studentima najmanje 44 osobe su ubijene, mada postoji neslaganje istoričara o ukupnom broju žrtava.

Kako bi se sprečio masakr, Papadopoulosa su zamenili neki drugi visoki oficiri. 

U proleće 1974. su vođeni pregovori, a u julu je Konstantinos Karamanlis proglašen za premijera, nakon što je došlo do državnog udara na Kipru i zauzimanja severnog dela ostrva, što je dovelo do postojanja straha od rata sa Turskom.

Vojna diktatura je zvanično 24. jula 1974. privedena kraju i tada počinje “metapolitefsi” – period koji označava promenu političkog režima i naziv je za period nakon pada vojne hunte. Lideri hunte su osuđeni na doživotni zatvor, održani su slobodni izbori i u Grčkoj je konačno uspostavljena demokratija.

Napiši komentar

Najčitaniji tekstovi na našem sajtu