Zbogom Thessaloniki... by Dragan Stojanović
05/11/2016 Tekst ažuriran 04/02/2021 Iskustva 1

Evo jedne od mojih priča o Grčkoj. Veliki sam grkofil i želeo bih da to podelim sa istomišljenicima.

Posle četiri decenije konstantnih odlazaka u Grčku, što poslovnih, što privatnih, što letovanja, po prvi put mi se dešava da u Grčku putujem sam. Ja pored rutinske pripreme na odlično poznat put, nekako imam tremu. Da li zato što putujem sam ili zato što idem u Grčku, nisam se ni potrudio da provalim. Uglavnom osećaj je fenomenalan!

Pakujem stvari i krećem. Neko loše vreme mi stvara problem i imam utisak da je Niš dalji nego što je bio. Nikako da stignem do naplatne rampe. Konačno prođoh Niš i nastavljam dalje po baš lošem vremenu. Vozim se autoputem sam, gledam izgradnju novih deonica auto puta i razmišljam kako će biti lako i brzo stići do Elade. Stižem na granični prelaz po gustoj magli, i nigde žive duše osim policajca koji pregleda pasoše. Pita me gde putujem, kažem idem do Grčke! "Da nemaš neki apartman tamo", pita me. "Nemam, na žalost", kažem, a mislim u sebi  "Kako ja to, prijatelju, želim nisi svestan!" 

No da se vratim na put. Ulazim u Makedoniju i već se razvedrava, vreme se prolepšava, a evo i sunca. Ovako već vožnja počinje da bude uživanje. Makedonija je prelepa zemlja i put kroz Makedoniju je pravo uživanje, nekako mi je sve i dalje interesantno iako sam kroz Makedoniju prošao ko zna koliko puta, međutim u tom uživanju i put brzo prođe i očas posla eto me na granici sa Grčkom.

Grčka, kakav magnet za mene, a i za dosta ljudi koje poznajem. Natpis ’’WELCOME TO GREECE’’ ispred graničnog prelaza, mnogima predstavlja granicu između jave i sna. Ništa posebno, a odiše nekom specifičnošću. Grčka je za mnoge zemlja iz snova baš zbog toga što je obična, prosečna, ali na neki svoj poseban način. 

Stižem na prelaz i čujem "KALIMERA, ima nesto prijavi, viski, cigari?". Nemam naravno osim cigareta za sebe i rakiju za prijatelje, koje ne prijavljujem. Ulazim u Grčku i već počinje da pada mrak. Polako vozim i uživam u muzici sa radija, svira Nikos Vertis i pesma "Aggele mou". I dok tako uživam u vožnji i pevušim pesmicu sa radija, počinju da se vide svetla grada, koji za mene najlepši grad na svetu i za koga sam vezan kao za moj Kragujevac. 

Solun. Salonika. Thessaloniki. Kako god ga zvali, njegovo ime zvuči kao pesma. Stižem do raskrsnice gde se razdvaja put za Solun i put za Atinu i naravno skrećem levo ka Solunu i na samom uključenju ulećem u predvečernju gužvu koja juri prema gradu. Sa ove distance već se vide obrisi grada i njegova lepota i veličina. Posle 10-tak minuta vožnje ulazim u gradsku vrevu i naravno ne mogu da odolim, a da ne prođem kroz ulicu Nikis za koju važi izreka ’’Ko nije prošao ulicom Nikis, nije bio u Solunu’’. To nepisano pravilo poštujem i ovaj put. Prolazim pored glavnog ulaza u luku i osećam topao vazduh i miris mora i iako je rano proleće u svim kafićima u ulici su prepune bašte i trešti muzika! Kakav grad!!!

Provlačim se polako kroz saobraćajnu gužvu i stižem do glavnog gradskog trga Aristotelus koji je prepun ljudi i dece. Stižem do glavne gradske atrakcije Bele Kule i tu skrećem levo prema sajmu. Prolazim kroz raskrsnicu između sajma i skretanja za ulicu Tsimiski i dolazim do najveće, najduže i najpoznatije ulice u Solunu, Egnatia Odos ili Ignacija, kako je mi zovemo. Skrećem u levo, ulazim u ulicu i tu Solun već svakog podseća da je velegrad. Egnatia, velika gradska avenija prepuna automobila, svetlećih reklama, ljudi, nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Stižem do hotela koji je na stotinak metara od Aristotelusa i uz male probleme sa parkingom uspevam da nađem mesto za auto blizu hotela! Za neupućene, naći mesto za parking, uveče blizu konačišta je ravno dobitku na lotto-u. 

Smeštam se u hotel i posle malo odmora, ne drži me mesto, krećem u grad na kafu i piće pre spavanja. Ulazim u Caffe Garson, u kome je velika gužva, ali uspevam da nađem mesto pored nekih momaka koji se baš lepo zabavljaju, ali ne smetaju nikom, pa ni meni naravno, još su i mesta napravili. Naručujem esspreso i kažem konobaru da pita momke šta će da popiju na moj račun. Uz bučno odbijanje da im platim piće, jedan od momaka se okreće ka meni i zahvaljuje se na ponudi, ali odbija zato što proslavlja završetak studija i dobijanje diplome i pita mene šta ću ja da popijem, jer on časti! Kažem da već imam piće, ali ne, momak ne odustaje i naručuje mi pivo! Iako ne pijem alkohol nisam mogao da ga odbijem, tako da sam u narednih sat vremena nekoliko puta nazdravio sa njima i proveo sa kao da se znamo. Obzirom da sam celog dana putovao, umor me već poprilično stigao i jedva su me pustili da odem uz obećanje da ćemo se ponovo videti. Kad i gde niko nije pomenuo, ali obećanje je obećanje! 

Stižem u hotel i spremam se da spavam. Gasim svetlo i tek onda počinjem da čujem gradsku buku, automobile, gradski prevoz, policijske sirene, muziku iz kafea pored hotela, čujem i pešake kako razgovaraju, i uz svu tu buku i galamu uspevam da zaspim kao da je mrtva tišina.

Jutro u Solunu što se tiče buke se ne razlikuje od večeri, ali ne smeta, čak i uspavljuje. Pošto sam u Solun došao poslom, prepodne je rezervizano za to. Sedam u auto i pravac Kalamaria, jedno od najlepših naselja u Solunu. Posle obavljenog posla i celog prepodneva provedenog u nekoj gužvi i trci, glad preuzima kontrolu nada mnom. Gde i šta za ručak? Šta za ručak u Grčkoj, znam, giros!!! A znam i gde, Prassas! Posle ručka odlazim do hotela da se presvučem i da celo popodne posvetim samo sebi. Posle podne odlazim na kafu na Aristotelus, i onako dok sedim u bašti kafea ispred hotela Electra Palace, setim se da sam prošle godine tu u kafeu na krovu hotela bio na kafi sa Anom i Draženom, i od tada sam ja dužan da vodim na piće. Ali nikako da uklopimo slobodno vreme, jer i njih dvoje su uvek u velikom poslu, jer se Ana bavi baš ozbiljnim poslom i takav odnos ima prema svom poslu i klijentima, ozbiljan. Zato i nema puno slobodnog vremena. Ali biće prilika. 

I tako uz kafu i vraćanje filmova unazad, i pošto se sa trga u daljini vidi Olimp, setim se nekog letovanja u Platamonu koji je tik ispod Olimpa. To je bilo negde 83-će ili 84-te i sećam se da je u kampu Kalamaki u Platamonu sa roditeljima letovala jedna devojčica u koju sam bio zaljubljen. To letovanje i dan danas vodim kao jedno od najlepših. Uh, baš sam odlutao...

Pada veče i Solun počinje da dobija drugačiji izgled u odnosu na onaj dnevni, koji podseća na dobrodržećeg starca koji je još uvek u formi i dobro se drži sa današnjim načinom života, i koji je toliko toga prošao da za njega ne postoje tajne i ima toliko toga da ispriča. Solun noću je sasvim nešto drugo: velegrad, metropola, oličenje modernog i brzog života, prepun automobila, raznog osvetljenja i pun života, kao mladić. Veče je naravno rezervisano za prijatelje i sa Kostasom i njegovom ženom Niki se nalazim naravno u Ladadiki, starom delu grada koji još uvek živi duhom starog Soluna, jer je u tom delu grada vreme stalo pre stotinak godina. Ceo taj kvart pretvoren je u restorane, kafiće, taverne, pa čak i diskoteke i centar je noćnog provoda onih sa malo više godina. Večera i buzuki su bili dovoljni za dobar provod. 

Dolazim u hotel i ulećem u krevet mrtav umoran. Jutro, i onako još bunovan izlazim na terasu da popijem kafu i da se razbudim i vidim da je Solun uveliko budan. I to već nekih par stotina godina. Večni i večiti grad! Ne možeš da ga ne voliš. Nekako te zagrli i ne pita jel sme, ali niko se ne buni, naprotiv svi uživaju u njegovoj toplini. Pakujem stvari i odjavljujem se iz hotela i pravac Srbija. Prolazim kroz grad i gledam ljude na ulici, u kolima, po autobusima i imam utisak da mi svi zameraju što odlazim, kao da sam njihov, kao da tu pripadam. 

I stvarno ponekad imam takav osećaj i zato volim ovaj grad. Vrlo brzo stižem do graničnog prelaza Evzoni, i polako počinjem da osećam neku prazninu. Dajem pasoš i ravnodušnost carinika i usiljena učtivost i jedva izgovoreno "Kalo taxidi", ruše svu nazidanu sentimentalnost u zadnja tri dana. San je prošao, dobro došli u svoj običan život. Izlazim iz Grčke i put do Kragujevca je bio toliko bezličan da nije vredan pomena.
’’Αντίο Θεσσαλονίκη’’! (’’Zbogom, Thessaloniki’’)​

Dragan Gaca Stojanović