Srpski 
Srpski
English
Nakon odluke da letnji raspust provedem na nekom kampu u inostranstvu i podnošenja aplikacije koja je bila sasvim jednostavna uputila sam se u istraživanje novih avantura.
Mladi istraživači Srbije kao i svake godine nude preko 4000 kampova u različitim zemljama. Moj izbor je nažalost ove godine bio ograničen sa obzirom da još nisam napunila 18 godina, ali to nije umanjilo kvalitet kampa koji sam izabrala.
Kamp se održavao na ostrvu Kea, ostrvo najbliže Atini i trajao je dve nedelje. Pošto je to ostrvo od istorijske važnosti, svake godine u julu, organizuje se festival bajki koji već tradicionalno privlači mnogo turista. Naš posao bio je da čistimo pešačke staze koje prolaze kroz celo ostrvo. Čistili smo rastinje i travu, koja je rasla između kamenja i prašinu koju je vetar nanosio.
Neke delove staza koji su već dosta oronuli profesionalni majstori su popravljali uz našu pomoć. Posao kao posao bio je lak i jedino što ga je otežavalo bilo je jako sunce, ali na sreću njega je uvek pratio blag vetar. Na posao smo išli svakog dana osim vikendom i naše „radno vreme“ bilo je od 8 do pola dva, ali smo imali pauze koje smo sami konstruisali po potrebi naše grupe.
U zavisnosti od toga na kojim delovima staza smo radili, prosečno smo pešačili do radnog mesta oko dvadesetak minuta. Povratak je trajao malo duže, jer smo na putu do škole u kojoj smo bili smešteni otkrili plantažu badema i kupina.
Bili smo smešteni u jednoj osnovnoj školi koja se isticala među kućicama, jer je bila na nekom uzvišenju. Glavni grad tog ostrva je malo u brdima i u grad ne može da se uđe kolima jer je ceo sazidan od stepenika.
Bilo je pravo mučenje dovući kofere do škole pogotovo što se nisam kontrolisala kada sam se pakovala. Ali zato školsko dvorište ima pogled na celo ostrvo, a kada je vedro nazire se apeninsko poluostrvo. Škola je bila mala, ali veoma čista i prijatna.
Svako od učesnika poneo je sa sobom vreću za spavanje koje smo raširili u jednoj ispražnjenoj učionici. Ipak, samo smo prvih nekoliko noći spavali tamo, jer smo posle shvatili da je mnogo prijatnije spavati pod zvezdama, u dvorištu.
Bilo nas je ukupno 15, dve devojke iz Srbije, četvoro iz Francuske, jedan dečko iz Češke, dvojica iz Pakistana, jedna devojka iz Švajcarske, jedna iz Kanade i tri iz grčke. Grupa je bila išarana raznim jezicima i kulturama, što je još više činilo boravak zanimljivijim.
Imali smo dva koordinatora od kojih je jedan uvek ostajao kod kuće, zajedno sa „home team-om“ u kome su se svaki dan menjala po dva volontera. Oni su bili zaduženi za doručak, ručak i večeru, kao i za higijenu kuće i kupatila.
Nismo imali toplu vodu u tuševima, ali cevi se preko dana ugreju tako da nije bilo strašno tuširati se svaki dan. Tuševi su bili ugrađeni u wc-ima a i imali smo jedan u dvorištu koji smo ujedno i koristili za pranje posuđa.
Kordinatori su imali određen budžet koji su koristili svaki dan da kupe potrebne sastojke za obrok koji volonteri tog dana odluče da prave. Doručak je uvek bio isti, imali smo veliki izbor džemova, eurokrem, pahulice, čaj... Ručak uvek bude spreman kad se vratimo gladni posle posla, a večera oko 8, 9 uveče, u zavisnosti kada se vratimo sa plaže.
Vreme između ručka i večere bilo je slobodno i mogli smo da ga koristimo kako smo želeli, a obično je to bio odlazak na plažu... Posle večere smo obično puštali glasnu muziku, igrali karte, pravili predstavu, svirali gitaru, ili išli u obližnji kafić.
Glavni grad, Lulida udaljen je od luke i obale oko 15 min. Postoji jedan autobus koji tuda vozi, ali on nije bio redovan i često je ograničavao našu zabavu, tako da smo pronašli jedan veoma zanimljiv, meni nov način prevoza - stopiranje!
Mesto je veoma malo i svi stanovnici su stvarno stajali vrlo često. U toku vožnje razmenili bismo nekoliko reči na engleskom i ukratko opisali naš boravak i već smo stigli na plažu. U blizini su bile tri plaže i mi smo se stvarno trudili da svaki dan idemo na različitu. Tamo bismo ostajali dok nas mrak ili glad ne poteraju. I tako svaki dan. Sunčanje. Plivanje. Pevanje. Odbojka. Zabava. Zalazak sunca.
U svakom danu sam uživala i osećala se ispunjenom što mi se pružila prilika da učestvujem u volonterskom radnom kampu.
Moj primarni cilj bio je da naučim jezik pošto je zvanični jezik bio engleski, ali tek kasnije sam shvatila koliko duboko značenje imaju takvi kampovi.
Druženje sa ljudima koji nisu tvoje rase, vere, godina razbija sve predrasude i stereotipe. Deliš sa njima svoja iskustva i oni sa tobom priče o zanimljivim putovanjima koji su imali prilike da iskuse (njima je mnogo lakše jer im nisu potrebne vize).
Vreme je proletelo i približio se kraj. Ubrzo smo se našle u autobusu za Beograd, naravno sa svim učesnicima smo razmenile email adrese i rekle im da ih uskoro očekujemo u Beogradu! Naravno i mi imamo nameru njih da posetimo!
I posle, kada saberem sve utiske, presrećna sam sto sam skupila hrabrosti da se otisnem na ovakvu vrstu putovanja i već počela da smišljam gde ću ići sledeće godine! Ako je neko ikada razmišljao o ovome, ali nije bio siguran, samo napred! Nećete se pokajati, jer je jedno stvarno divno iskustvo koje nam otvara nove vidike!
Masa
